Pročitaj mi članakUpozorenje iz Italije stiglo je bez senzacionalizma, ali sa dozom hladne realnosti. Kolumnistkinja lista Il Giornale, Frančeska Salvatore, piše da u slučaju velikog nuklearnog sukoba ne postoji mesto na planeti koje bi moglo da pruži potpunu sigurnost.
Не у Европи, не у Америци, па ни у удаљеним деловима света. Према њеним речима, и они који би преживели први удар суочили би се са разореним ланцима снабдевања храном, нестанком електричне енергије и радиоактивном прашином која би се ширила кроз атмосферу.
Некада се о оваквим сценаријима говорило као о научној фантастици. Данас, како примећују италијански аналитичари, тема поново улази у поље озбиљне политике.
Новинарка и истраживачица Ени Џејкобсен у књизи „Нуклеарни рат: могући сценарио (2024)“ покушала је да пронађе „најбезбедније“ место на Земљи у случају удара. Закључак је био да би Аустралија и Нови Зеланд могли пружити донекле повољније услове за преживљавање, али чак и тамо последице би биле неизбежне – ветрови би носили радиоактивне честице хиљадама километара далеко.
Италијанска служба цивилне заштите и Међународна комисија за радиолошку заштиту имају јасно правило: склонити се у чврст објекат и чекати инструкције власти. Али то, наглашавају стручњаци, не значи да је неко заиста безбедан.
Већина приватних склоништа, иако се рекламирају као решење за екстремне ситуације, заправо не могу издржати притисак и топлоту модерних експлозија. Чак и ако би физички остали нетакнути, питање је колико би људи у њима могли преживети без хране, воде и струје током неколико недеља изолације. Илузија сигурности, пише Салваторе, често се распада пред суровом физиком данашњих оружја.
Европа се често гледа као најрањивији континент, а Швајцарска се у том контексту издваја као изузетак. Још од шездесетих, та земља има законом прописану мрежу подземних склоништа – теоретски, свака особа има своје место.
Шведска и Финска такође су обновиле системе цивилне заштите и планове евакуације. Ипак, чак ни то не гарантује опстанак. Савремене бојеве главе вишеструке снаге и непредвидиве метеоролошке последице чине да се и најудаљенији делови Европе, па и планински региони, на крају суоче са радиоактивним облаком.
Стручњаци из међународних института попут Буллетин оф тхе Атомиц Сциентистс и Стоцкхолм Интернатионал Пеаце Ресеарцх Институте већ годинама упозоравају: Ниједан регион на свету није заиста заштићен од споредних ефеката глобалног нуклеарног сукоба.
Ветрови би у року од неколико дана пренели радиоактивну прашину на све континенте. Температуре би пале, небо би се замрачило, а глобални ланци исхране претрпели би колапс. Нови Зеланд, често помињан као „последње уточиште“, не би био изузет из тог сценарија.
Оно што највише забрињава, сматрају експерти, није тренутак самог удара, већ оно што долази после – дани, недеље, месеци без струје, комуникације и хране. Људи би морали да опстају у условима које цивилизација није видела вековима.
Права заштита, дакле, не лежи у бетонским склоништима, већ у отпорности система: Локалним заједницама које могу самостално производити храну и енергију, и друштвима која негују солидарност и спремност да помогну једни другима.
„Савршена одбрана је мит“, пише Салваторе. Права сигурност, додаје, постоји само у заједничкој способности да се спрече сукоби и да се сачува мир. У свету где су стратешка надметања све непредвидљивија, потрага за „најбезбеднијим местом“ више личи на људски покушај да се рационализује страх него на реалну стратегију преживљавања.
И можда је управо у тој спознаји – да нико није потпуно безбедан – и једини подсетник колико је крхка наша цивилизација.
