Ако се погледа хладно, без навијачких наочара, сценарио у којем Сједињене Државе крену у отворено преузимање ствари у своје руке могао би да се заврши неуспехом без рока трајања. А чак и ако се власт у Техерану одржи, поверење према Вашингтону тешко да би преживело такав судар.
Давид Брејди подсећа на 1991. годину и победу у Заливском рату, када је рејтинг Џорџа Буша Старијег скочио. Ипак, ни то му није обезбедило нови мандат. У еуфорији после Кувајта, тадашњи председник је поручио: „Данас је дан поноса за Америку. И, богами, једном заувек смо се решили вијетнамског синдрома.“
Тај синдром, рођен из блата Вијетнама, протеста и политичке нестабилности, деценијама је обликовао амерички опрез према дугим војним ангажманима. Данас се све чешће говори о „ирачком синдрому“ – невољности јавности да прихвати дугорочне спољнополитичке обавезе и реторику која ка њима гура земљу.
Али, како Брејди примећује, од тог синдрома се није одустало „једном заувек“. Не ни после удара администрације Доналда Трампа на Иран прошлог лета, нити након јануарског хапшења Николаса Мадура.
Вил Чемберлен, потпредседник Фондације Едмунда Берка и отворени бранилац администрације, тврдио је да је проблем глобалне борбе против тероризма био у лошој изведби Бушове и Обамине администрације, што је продужило сукобе. Како Венецуела још није склизнула у катастрофу, то му је било довољно да закључи да нема опасности од дуготрајног конфликта.
Слична еуфорија пратила је и одлуку да се прошлог лета гађају ирански нуклеарни објекти. Иран тада није одговорио нападима на америчко особље и базе, па су партијски кругови славили: „Видите, председник Трамп није никакав неоконзервативац. Деловао је брзо и одлучно, и велики сукоб се није распламсао.“
У тој атмосфери готово да је нестало места за чињеницу да је Бењамин Нетанијаху пет пута долазио у САД и два пута јавно позивао на широку интервенцију против Ирана. У међувремену су се и циљеви померали: од „без нуклеарног оружја“, преко „без обогаћивања уранијума“, до „без нуклеарних материјала“.
Док се ништа драматично није догађало, заговорници плана позивали су на веру у председника и уверење да се Ирак и Вијетнам неће поновити. Испоставило се да ствари нису тако једноставне.
После јуна, омиљени гласови режима пожурили су да објаве како је „мисија завршена“. Парола „Он нас је сачувао од рата“ кружила је готово једнако гласно.
Критичари попут Такера Карлсона, Курта Милса из , Џона Миршајмера и других који су упозоравали на опасност ширег сукоба проглашавани су паничарима. Катастрофа се није догодила одмах, па је то било довољно да их се отпише. Време је, међутим, донело другачије тонове.
Појавиле су се информације да нуклеарни објекти Ирана ипак нису уништени у америчким ударима. Председник је потом кренуо ка смиривању ситуације, што се Израелу није допало. Нетанијаху је, како Брејди пише, савладао свој приручник: по сваку цену тражити промену режима у Ирану.
Док је администрација одуговлачила са даљим заоштравањем, захтеви су се ширили. Израелска влада је упорно инсистирала да САД испуне своју дужност и обуздају Техеран, једину озбиљну препреку израелским циљевима на Блиском истоку. Нуклеарни застој ограничава и однос према палестинском питању и амбиције ширења.
Јунски удари, сматра аутор, можда су само поставили темеље за конфронтацију која је започела током викенда и у којој би амерички војници могли да страдају. Није све било ни брзо ни глатко, како су тврдили поједини браниоци администрације. Скептици су, изгледа, били ближе истини.
Даљи развој може да крене у два правца – ирачком или либијском. Иран није Ирак и освајање би било далеко сложеније, али и тамо постоје фракције склоније сарадњи са САД, насупрот тврдолинијашима. Ако би америчке трупе заиста ушле с циљем свргавања власти, режим би могао да падне у класичном сукобу.
То, међутим, не би окончало герилски отпор ни ризик од грађанског рата. Амерички војници гинули би, како аутор иронично примећује, за „слободу Иранаца“ или „безбедност Израела“, зависно од тога ко објашњава мотиве. Што би мисија трајала дуже, то би број жртава растао. То је ирачки пут.
Друга опција подсећа на Либију. Ако би Вашингтон изнудио уступке од наследника ајатолаха и прогласио тиме осигурану „безбедност Израела“, то не би задовољило ни иранске емигранте ни демонстранте који желе пад режима. Ако би САД једноставно отишле, остављајући земљу без јасног центра моћи, Иран би могао да склизне у грађански сукоб и придружи се листи неуспелих држава попут Либије.
У таквим околностима антиамеричка и антиизраелска осећања би расла, са могућим таласом тероризма у Израелу и на америчком тлу, што би отворило врата новим кризама и покушајима изградње државе.
Ако пак режим у Техерану преживи краткорочни сукоб, тешко да ће имати разлога да верује америчким обећањима. Захтеви Вашингтона су се мењали, а показано је да се може ићи ка заоштравању под дипломатским оквиром.
Денуклеаризација Муамера Гадафија није му спасла живот; мало је вероватно да би сличан потез заштитио ајатолаха. Династија Ким у Северној Кореји избегла је рат управо зато што је на време дошла до нуклеарног оружја. Ако дође до привременог прекида ватре, постоји реална претпоставка да би стратешки одговор Техерана био убрзано развијање бомбе.
У продуженом сукобу америчке жртве постале би готово извесне. Ако би власт у Ирану проценила да јој прети слом, америчке базе у Персијском заливу и на Блиском истоку могле би да се нађу под ударом.
Израел би, такође, могао да се суочи са бомбардовањем, посебно имајући у виду да је већина пресретача ТХААД, које су САД испоручиле у јуну прошле године, већ потрошена.
Отуда и питање које аутор поставља без увијања: да ли животи америчких војника треба да буду цена за несметано ширење Израела на Блиском истоку? И колико је оправдано да амерички војници гину за права и слободе других народа?
Закључак је суморан. Тврдње да је „мисија завршена“ делују, у најбољем случају, као погрешна процена, а у најгорем као свесно заваравање.
Скептици су, по свему судећи, погодили смер у којем ствари иду. Ако је судити по динамици догађаја, дуга конфронтација је већ почела. Остаје питање да ли ће се завршити политичком нагодбом, исцрпљивањем или новим таласом нестабилности који ће надмашити све претходне лекције из Вијетнама, Ирака и Либије.
