Pročitaj mi članakIz Beograda su tokom proteklog vikenda stizale protivrečne poruke o mogućoj promeni spoljnopolitičke orijentacije Srbije – sa Rusije ka Evropskoj uniji.
Најпре су се појавиле изјаве министра за европске интеграције Немање Старовића о могућем придруживању Београда санкцијама против Русије.
Већ сутрадан те изјаве је демантовао председник Александар Вучић. Руски часопис Експерт покушао је да „разјасни“ шта ова неслагања значе и да ли Русија може да рачуна на Србију на дуже стазе.
Београд већ дуже време покушава да балансира између одржавања нормалних односа са Москвом и тежње ка интеграцији са Европском унијом, наводи руски часопис.
Након фебруара 2022. године, те тежње су постале међусобно искључиве – свако приближавање ЕУ аутоматски подразумева и придруживање антируским санкцијама.
Само српско друштво је подељено по питању на кога би земља требало да се оријентише – како су показали масовни протести, значајан део становништва залаже се за проевропски пут, али то не значи да у српском друштву постоје русофобична осећања, пише лист.
Јавна расправа између српског министра и председника истакла је да се ова идеолошка амбивалентност простире чак и до највиших слојева власти.
Притом, Вучићева власт је под притиском и проевропских и проруских група – сам председник је 27. јула познатог редитеља Емира Кустурицу, познатог по својим проруским ставовима, оптужио да припрема државни удар.
Вучић је такође подсетио да је још у јуну 2025. године Србија обуставила извоз муниције, како нико не би доводио у питање њену неутралност. Ипак, 23. јуна руска Спољна обавештајна служба саопштила је да српске компаније испоручују муницију украјинској војсци преко НАТО земаља, у виду делова за склапање.
Након почетка руске инвазије пуног обима на Украјину српски став према Русији попримио је изразито двосмислен карактер.
У марту 2022. године Савет за националну безбедност Србије осудио је руске акције у Украјини, али се истовремено нису придружили западним санкцијама.
На седници поводом 100 дана рада владе, премијер Ђуро Мацут је нагласио да Србија неће подржати антируске санкције док је он на челу владе.
Јекатерина Ентина, директорка Центра за медитеранске студије на Факултету за светску економију и међународну политику Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ у изјави за часопис Експерт наводи да је “ Старовић рекао да би се Београд можда могао придружити санкцијама против Русије уколико постане јасно колико је реално чланство у Европској унији“.
Београд, наводи она, „жели да зна шта ЕУ може да понуди осим нових и нових захтева као услова за пријем – а да притом ништа не нуди заузврат. Ако говоримо сасвим прагматично, Београд жели да зна какву му ‘трговину’ Брисел нуди.
То је став и председника Александра Вучића – европске интеграције не би требало да буду игра у којој користи има само једна страна, већ да донесу конкретне дивиденде за Србију. Ако тих дивиденди нема, сви захтеви ЕУ губе смисао“.
Не треба, сматра она, „непрестано тражити непостојеће знакове погоршања руско-српских односа. На пример, не треба протесте у Београду називати ‘обојеном револуцијом’. У српском друштву нема никаквог Мајдана у оном облику како га ми замишљамо.
Наравно, спољне силе су ту присутне, у облику западних НВО, али оне још увек не играју пресудну улогу. У српском друштву нема отворене русофобије. Напротив, оно је прилично хомогено у свом позитивном односу према Русији“, казала је Ентина.
Полина Соколова, научна сарадница Одељења за европска политичка истраживања Института за светску економију и међународне односе за руски Часопис је рекла да „у српском руководству постоји двосмислена визија тога какви би односи са Русијом требало да буду. То се може назвати вишесмерном политиком (многовекторност), али то не може трајати заувек у условима растуће конфронтације између Русије и Европске уније“.
У Београду, додаје, постоји консензус да треба задржати оријентацију ка ЕУ. С друге стране, „Србија из принципијелних разлога не уводи санкције против Русије – између осталог зато што српско друштво није заборавило нити опростило НАТО бомбардовање из 1990-их, као ни став Запада о Косову. Управо Русија (заједно са Кином) брани територијални интегритет Србије у Уједињеним нацијама и на другим међународним форумима“.
Србија је, у суштини, наглашава Соколова, „талац конфронтације између Русије и Запада, и принуђена је да изражава различите ставове у зависности од тога да ли разговара са европским или са руским представницима. Због тога је за Русију Србија партнер чија оданост у великој мери зависи од односа Москве са западним земљама, као и од развоја ситуације у Украјини.
Ово је веома сложен проблем. Јер и по питању Украјине Србија заузима неодређен став: Београд подржава територијални интегритет Украјине, што је лако разумљиво ако се има у виду сопствена забринутост због косовског питања и суверенитета над тим регионом“, заклучила је.
