Украјински конфликт отворио је земљама произвођачима наоружања практично неограничене могућности за пласман сопствене продукције. Без обзира на то што трговина оружјем подлеже давно дефинисаним међународним правилима која подразумевају постојање извозних сертификата одобрених од стране државе и строго означеног крајњег корисника, већина европских произвођача за извоз користи приватне фирме-посреднике, увезане у дуг ланац међународне трговине оружјем.

 

Чак и у оним земљама које се сматрају последњим савезницима Русије у Европи војна индустрија ради пуном паром да произведе добољан број муниције и лаке артиљерије за потребе Оружаних снага Украјине. Како то функционише, описао је недавно председник Словачке Петар Пелегрини. 

На маргинама самита „Букурештске деветке“ он је изјавио да Словачка испоручује Украјини милионе јединица муниције на комерцијалној основи, а убудуће ова цифра ће се само увећавати. 

 

Како је изјавио словачки лидер, његова земља инвестирала је у производњу наоружања велика средства. Захваљујући тим инвестицијама Словачка је постала један од главних произвођача муниције међу државама НАТО, истакао је он.

 

При томе словачки премијер Роберт Фицо је у октобру 2023. године прекинуо је у потпуности државну војну помоћ Оружаним снагама Украјине (ОСУ), објашњава ситуацију руско издање Украјина.ру.

 

Међутим, већ у јануару 2024. године парламент земље донео је одлуку у складу са којом су приватне и државне компаније-произвођачи наоружања добиле могућност да испоручују своју продукцију Украјини.

 

Сам Фицо прецизирао је да се одустајање од испорука оружја и муниције Кијеву односило само на арсенале словачке армије, али не и нове производње. Компаније имају право да склапају са Украјином уговоре и да производе за њу муницију, али при томе оне су дужне да редовно уплаћају порез у државни буџет, рекао је он.

 

С друге стране, Роберт Фицо активно се противи одлуци ЕУ да потпуно прекине увоз руског гаса до 2027. године. Такође он је био једини лидер уједињене Европе који је 9. маја ове године посетио Москву, подсећа руско издање. Истина, он није присуствовао Паради Победе на Црвеном тргу, али је положио цвеће на гроб Незнаног јунака и одржао кратак састанак са руским лидером Владимиром Путином.

 

Не знамо да ли је тема продаје оружја Украјини била на дневном реду тог састанка, али зато знамо да је Милорад Додик, који је 9. маја такође посетио Москву како би присуствовао Паради Победе, одговарао на питања новинара о путевима наоружања које из балканских земаља, између осталог из Босне и Херцеговине, доспева у руке ОСУ.

 

Почетком маја руска новинска агенција ТАСС напоменула је да руска страна зна за учешће компанија из Босне и Херцеговине и Србије у ланцима производње наоружања за потребе украјинске војске. Према подацима добро обавештеног извора, током протекле године планирана је испорука 50.000 невођених ракета калибра 122 милиметра за вишецевне бацаче „Град“ из српске компаније Зенитпром.

 

Према тврдњама извора, словеначка компанија ИЗОП-К доо снабдева Зенитпром деловима, укључујући 5.000 артиљеријских упаљача из босанске фирме Бинас д.д. из Бугојна. Делови се затим шаљу у Пољску на завршну монтажу, уз сертификат крајњег корисника које издаје пољско Министарство одбране.

 

За време боравка у Москви Милорад Додик је дао интервју агенцији ТАСС, где је, између осталог, прокоментарисао учешће фирми из Босне и Херцеговине у снабдевању кијевског режима наоружањем. Он је подвукао да никаквог оружја из Републике Српске у Украјини нема и да, уколико се тамо и нашло „нешто из Босне и Херцеговине, то су послали муслимани преко својих веза и других земаља“.

 

Такође Додик је изнео податак да су муслимани склопили са владом Влаидмира Зеленског споразум о испорукама муниције вредан 400 милиона долара. 

 

„Моји људи нису дали сагласност за усвајање такве одлуке на нивоу БиХ. Ми видимо да је Украјина већ уплатила аванс муслиманима у Босни, и сада ће се они суочити са судском тужбом, пошто муслимани нису могли да реализују испоруку. Ако неко оружје и буде послато, то ће бити искључиво нелегално и мимо наше контроле“, – изјавио је Додик.

 

Он је додао да постоји информација о томе да се део оружја произведеног у Србији нашао на украјинском фронту. „Али то није наша одговорност и немамо право да то оцењујемо“, – одговорио је дугогодишњи лидер босанских Срба.

 

Учешће српских компанија у снабдевању ОСУ муницијом детаљно је описала Спољна обавештајна служба Русије још у јуну прошле године. Према њеним сазнањима, ракете за вишецевне бацаче поризведене у Србији шаљу се у земље НАТО-а у као комплети делова за даље склапање. То даје могућност Кијеву да прима војну продукцију која није спрска, већ склопљена у западним фабрикама оружја. 

 

Према информацији руске Спољне обавештајне службе, ракете се склапају првенствено у Чешкој и Бугарској. При томе произвођачи у Србији добро знају ко су реални корисници њихових производа и да ће ракете у остала муниција убијати руске војнике, цивиле, па чак и српске добровољце који ратују на руској страни. 

 

У извештају Спољне обавештајне службе Русије помиње се фабрика „Крушик“ из Ваљева и њена сарадња са чешком компанијом „Поличске строирни“, а такође лозничко предузеће наменске индустрије „Елинг“ које шаље комплете за склапање ракета калибра 120 мм бугарској фирми ЕМКО.

 

Иако са званичници са обе стране понављају да су српско и руско руководство на највешем нивоу размотрили сва спорна питања везана за доспевање српског наоружања у руске ОСУ, очигледно је да на незваничном нивоу руска страна све више пажње посвећује овом проблему.

 

На руским телеграм-каналима све чешће се помиње питање снабдевања кијевског режима српским оружјем. И уколико званични извори одговорност за то углавном преносе на ниво компанија-произвођача, телеграм-канали са себи својственом оштрином критикују управо председника Александра Вучића.

 

По свему судећи, Русија ипак нема намере да остави по страни питање учешћа својих партнера у снабдевању ОСУ оружјем, без обзира што се чини да никакве „црвене линије“ за Москву не постоје када је избегавање директне конфронтације у питању.

 

Напротив, чини се да убудуће оно може постати једно од кључних за оцену билатералних односа Москве са другим земљама. Јер они који учествују данас у испоруци делова за склапање ракета за потребе украјинске војске, сутра ће бити уграђени у производне ланце европске одбрамбене индустрије, која се, како се на Западу више и не скрива, убрзава да би до 2030. године била спремна за напад на Русију. А у случају реализације сценарија описаног у западним војним доктринама, фабрике наоружања на Балкану неће више бити приватне фирме које имају право да зараде, већ легитимни војни циљеви.