Управо тако то види бивши обавештајни официр америчке војске Скот Ритер, који је у разговору на Јутјуб каналу Џорџа Галовеја отворено поручио да би такав потез био озбиљна стратешка грешка са последицама које би могле измаћи контроли.
Ритер не оставља много простора за дилему – кључна тврдња је јасна и понавља се кроз његову анализу: покушај Сједињених Држава да блокирају Ормуски мореуз представља чин очаја и потез који је унапред осуђен на неуспех.
И то, како наглашава, из три разлога који се међусобно преплићу – правног, логистичког и геополитичког. Већ у старту, сама идеја блокаде отвара питање легитимитета, јер тај пролаз није само ирански интерес, већ артерија кроз коју пролази енергија целог региона.
Ту долази први проблем, и можда најосетљивији. Кроз Ормуски мореуз не пролази само нафта из Ирана. Кроз исти пролаз иде кувајтска, нафта из УАЕ, Саудијске Арабије, Бахреина и Катара.
Другим речима, блокада не би погодила само противника, већ би директно ударила и на економије америчких савезника у Заливу. У преводу – такав потез би се лако могао протумачити као удар на глобално тржиште енергије, а самим тим и као потез који би изазвао реакцију шире међународне заједнице.
Али прича ту не стаје. Ритер скреће пажњу на нешто што се често занемарује – практичну неизводљивост целе операције. Пресретање бродова, каже, није питање воље, већ прецизних информација: где се брод налази, под којом заставом плови и ко је његов стварни власник. Међутим, реалност на терену се променила.
Санкције су довеле до појаве такозване флоте у сенци, где бродови мењају идентитете, руте и власничке структуре. Традиционални системи праћења, укључујући и оне ослоњене на осигуравајуће куће попут Лојдса из Лондона, више не дају поуздане податке.
Без квалитетних обавештајних информација, како каже, свака блокада постаје слепа операција. А слепа операција на тако осетљивом месту може врло брзо да прерасте у нешто много озбиљније.
У том контексту, Ритер подсећа и на ограничења саме америчке морнарице у региону. Ударна група носача авиона није дизајнирана за инспекцију трговачких бродова. Њени разарачи и крстарице имају потпуно другачији задатак – заштиту носача од потенцијалних напада, укључујући иранске противбродске ракете.
Другим речима, ресурси који су тренутно распоређени нису ни приближно довољни за спровођење праве блокаде. За такву операцију било би потребно вишеструко више бродова него што их САД тренутно имају у региону.
И ту се долази до следеће тачке – ризика на терену. Ако се амерички бродови приближе мореузу, према Ритеру, излажу се директној опасности од иранских ракетних система. Ако остану даље, у Индијском океану, блокада губи смисао и постаје неефикасна.
У тој рачуници, како он иронично примећује, тешко је видети сценарио у којем такав потез даје жељени резултат. Али можда још опаснији део приче лежи у могућим инцидентима на мору.
Посебно када се у једначину укључе бродови који не припадају Западу. Ритер отворено сумња да би кинески или руски бродови једноставно променили руту због америчког притиска. Напротив, такав потез би могао да изазове директну конфронтацију.
Он чак иде корак даље и нуди хипотетички, али врло конкретан сценарио: амерички хеликоптер са припадницима Навy СЕАЛ јединица покушава да изврши инспекцију руског танкера.
На том броду, упозорава, могу се налазити ветерани приватних војних компанија, опремљени преносивим противваздушним системима. Исход таквог сусрета не би био само тактичко питање, већ би отворио врата много ширем сукобу.
Чак и ако би америчке снаге имале предност у том конкретном тренутку, последице би биле далеко веће – директан улазак у сукоб са Русијом.
Управо ту долази завршна поента његове анализе. Блокада Ормуског мореуза, према Ритеру, није пажљиво осмишљена стратегија, већ политички потез који носи три озбиљна проблема.
Прво, правно даје Ирану основ да реагује пуним капацитетом. Друго, технички је готово неизводљива због недостатка ресурса и поузданих информација. И треће, геополитички води ка изолацији Сједињених Држава, уз ризик од директног сукоба са великим силама попут Русије и Кине.
На крају, остаје питање које виси у ваздуху – да ли се овакве идеје заиста разматрају као реална опција или су део шире политичке игре притиска.
Јер када се сви слојеви ове приче саберу, слика постаје много сложенија него што делује на први поглед. А у таквим околностима, једна погрешна процена може да покрене ланац догађаја који нико неће моћи лако да заустави.
