Svi u vrhu naprednjačkog kartela znaju da je njihovo vreme prošlo, ali veštački, lažima i nasiljem, pokušavaju da produže boravak na vlasti kako bi zgrnuli još koji milion. Politički upokojenom tiraninu veštačko disanje daju njegovi kriminogeni lojalisti u policijskim uniformama. Zločinima nad studentima i pobunjenim građanima istakli su se Marko Krička, Radoslav Repac, Mirko Mijučić, Mićo Kljajić i drugi komandiri Žandarmerije, Beogradskog odreda i raznih parapolicijskih formacija. Vučićevi batinaški odredi, policijski i mafijaški, samo u Beogradu, za prva tri dana jula, uhapsili su više od 550 građana. Uzalud im trud, nasiljem ne mogu da zaustave promene i oslobođenje Srbije od tiranije.

Пре неколико година, Београђанин Слободан П. (53 године) је своју преминулу мајку Стевану (87 година) закопао у гаражи како би прикрио њену смрт и наставио да прима пензију од преко 700 евра. Данас исту превару спроводи напредњачки картел, који скрива истину о трагичном крају режима Александра Вучића.

Морбидни припадници дворске свите не желе да признају да је цркао злочиначки систем, којим су опљачкали јавне ресурсе и туђу приватну имовину. Да би могли, бар још месец-два, да черупају буџет, узимају провизије из инфраструктурних пројеката, шверцују дрогу и оружје, па и да одлажу суочавање са законом, они стварају лажни утисак да је њихов вођа још политички жив. Упорно, али узалудно дају вештачко дисање криминално-коруптивној лешини, која шири непријатне мирисе распадања преко Пинка, Информера и осталих тровачница.

Вучић је готов! Тринаест дугих и мрачних година уништавао је Србију. Распродавао је државну имовину, па и цело Косово и Метохију, осиромашеном друштву је наметнуо робовласнички систем, задужио је ову и неколико следећих генерација. Сурову тиранију одржавао је крађом гласова, претњама, уценама и насиљем. У криминал је увукао све чланове своје породице, страначке колеге, кумове и остале саучеснике у заједничком злочиначком подухвату.

На крају, пао је чим је народ устао. Под надстрешницом новосадске Железничке станице није убијено само шеснаест случајних жртава, под тих двеста тона бетона смрвљен је и цео напредњачки картел. Истовремено, та трагедија је подстакла народ на побуну, на одбрану права на голи живот. Бунт, који су покренули и проширили студенти, променио је Србију.

Из подрума у Јајинцима, власт је изашла на улицу. Исто тако, правда се из тужилаштава и судова прелила на градске тргове и булеваре. Информисање, од кога су одустали пропагандни медији, преселило се на друштвене мреже и интернет портале. Србија се поделила на две епохе, оличене у насмејаним, распеваним и самоувереним студентима и побуњеним грађанима и, с друге стране, режимским батинашким ескадронима под фантомкама. У таквим околностима, нормални људи могу да очекују коначну победу и ослобођење од тираније, а Вучићеве мафијашке ортаке чека будућност иза решетака.

Више инстинктом него интелектом, Вучић је постао свестан да му нема спаса. Осам месеци, откад је пала надстрешница до данас, избегавао је одговорност искључиво лажима и агресијом. Цео живот се провлачио на тај начин, па није одговарао за ратно хушкање и профитерство током крвавог распада СФРЈ и, нарочито у време НАТО бомбардовања.

Опроштени и заборављени су му сви греси из првог периода на власти, кад је, као министар против информисања, уништавао независне медије и предводио смртоносну хајку на Дневни телеграф, која је завршена са 18 метака у леђима Славка Ћурувије. И током друге владавине, много дуже и горе, многи крвави трагови су вукли према њему, али ни он, ни његови најближи саучесници нису одговарали за смрт Владимира Цвијана, Оливера Ивановића, Драгослава Космајца, Дејана Јовића, Омера Мехића, Мирослава Николића, Станику Глигоријевић, убијене момке из Бањске и све остале директне жртве или колатералну штету, коју је изазвао напредњачки картел. Уз помоћ истих трикова, Вучић се провлачио кроз политичке кризе, које су покретале масовне протесте због Бриселског споразума и предаје Космета, пребијања Борка Стефановића, масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“, Рио Тинта у Јадарској долини или свих изборних крађа. У свакој таквој прилици, Вучићу су вештачко дисање давали криминалци у полицијским униформама или цивилу, као и лажни опозиционари.

Услед конгнитивних ограничења, Вучић није способан да нађе нормална решења за политичке и друштвене проблеме. Принуђен да плагира поступке својих претходника, примењује старе стратегије, које су се показале потпуно погрешним.

Слободан Милошевић је владао уз помоћ партијских послушника и полиције, а криминалне кланове је држао под строгом контролом. Демонстрације је гушио бруталним насиљем, проливајући крв по асфалту. Напослетку, у првоаприлској зори две хиљаде и прве године, ухапсили су га припадници елитне полицијске Јединице за специјалне операције, удружени са сурчинским мафијашима.

Зоран Ђинђић је петооктобарски пуч реализовао уз помоћ управо тих припадника Министарства унутрашњих послова, које је предводио Милорад Улемек Легија, и сурчинског клана на челу са Љубишом Бухом Чуметом и Душаном Спасојевићем. Две и по године касније, Ђинђића је стрељао, бар према званичној пресуди, полицијски потпуковник Звездан Јовановић. На вишедеценијску робију су осуђена још четири припадника Јединице за специјалне операције, укључујући и Улемека, док су вође Земунског клана, Спасојевић и Миле Луковић, убијени током акције „Сабља“.

Као да ништа није научио из тих примера, Вучић понавља Милошевићеве и Ђинђићеве грешке. Решен да по сваку цену брани власт, на студенте и побуњене грађане пустио је здружене одреде полиције и мафије. Уједињени у намери да, за добар хонорар, насиљем одбране тиранина, заједничким снагама врше зверства над грађанима.

Водеће улоге у злочиначким акцијама Вучић је доделио провереним криминогеним кадровима у полицији: Марку Кричку, Мирку Мијучићу, Радославу Репцу и Мићи Кљајићу.

Марко Кричак, командант Јединице за безбедност личности и објеката,предводи групу униформисаних батинаша,чија злодела над грађанима су овековечена на бројним фотографијама и снимцима.

По свим карактеристикама, по детаљима из приватне биографије и тзв. професионалне каријере, Кричак представља симбол напредњачког режима. До две хиљаде осамнаесте године радио је као продавац аутомобила у Поршеовој трговини. Продаја возила му није ишла од руке, па је себе дао на лизинг Братиславу Гашићу, који га је запослио у Безбедносно информативну агенцију. Кад је Гашић постављен за министра полиције, са собом је повео Кричка. Без решења директора полиције, Гашић га је поставио за начелника Пете управе. Кричак је оправдао поверење. Под његовом командом, Јединица за безбедност личности и објеката је постала „полиција у полицији“. Незаинтересован за закон, прописе и правила службе, своју јединицу је користио заштиту напредњачких митинга и разбијање опозиционих протеста. На неким од таквих протеста, Кричак је примећен у друштву набилдованих и тетовираних ортака у цивилу. Лично је хапсио и на улици саслушавао студенте, који су у децембру две хиљаде и двадесет треће протестовали пред седиштем Републичке изборне комисије. Прогонио је „дивље таксисте“ са београдског аеродрома, као и грађане који су се бунили против дивље градње странчких инвеститора.

Тужилаштво још није разјаснило да ли је и какву улогу имао Марко Кричак у истрази која је вођена поводом нестанка мале Данке Илић из Борског насеља. Тада су ухапшени Срђан Јанковић и Дејан Даријевић, који су осумњичени да су отели и убили девојчицу. Осим њих, ухапшен је и Далибор Драгијевић под сумњом да је помагао брату Дејану да премести тело жртве. Далибор је ухапшен 6. априла 2024, а два дана касније Министарства унутрашњих послова је саопштио да је он умро у Полицијској управи у Бору. „Упркос правовременом реаговању полицијских службеника и лекара Дома здравља у Бору, који су покушали реанимацију, Далибор Драгијевић је преминуо,те је лекар констатовао природну смрт“, наводи се у саопштењу Министарства унутрашњих послова-а. Обдукцијски налаз је разоткрио те лажи. Драгијевић је умро од последица физичког злостављања.

Од тада, тужилаштво у Нишу води предистражни поступак око тог злочина. Тачније речено, тужилаштво води поступак заташкавања, пошто више од 15 месеци није успело ни да идентификује полицајце који су до смрти саслушавали Даријевића. После неколико саопштења, у којима је тврдило да чека извештај Сектора унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова-а, нишко тужилаштво је сада проценило да тај случај није битан. Са образложењем да та тема „не представља информацију од јавног значаја“, тужилаштво је одбило захтев београдског адвоката Милована Поповића да достави информације о томе да ли је формиран предмет, које истражне радње су предузете, колико окривљених има у том поступку и ко су они.

Уместо тужилаштва, информације о том злочину изнео је Петар Панић, кум Александра Вучића. У једној објави на Фејсбуку, Панић је оптужио Марка Кричка за саучесништво у том злочину. Такође, Вучићев кум је Гашићевог миљеника оптужио и за убиство Ромкиње Силване, а потом ухапсио једног мигранта, на кога је свалио кривицу.

Тужилаштво није реаговало ни на те Панићеве изјаве, које је он потом обрисао са свог налога на Фејсбуку. Као и у свим осталим случајевима, Кричак је заштићен од одговорности за та и многа друга кривична дела. Од тога није могао да га чува само његов ментор Гашић. Опозициони лидери су истицали да је Кричак у блиским пријатељским и пословним везама са Звонком Веселиновићем и Миланом Радоичићем, па и са Андрејем Вучићем.

С обзиром на све што му се ставља на терет, логично је што Кричак на све начине покушава да одложи коначан пад напредњачког картела. Кад дође до смене власти, њега чека истакнуто место на оптуженичкој клупи. Зато је окупио групу себи сличних криминогених типова, који злоупотребљавају положај у полицији. У тој екипи значајне улоге имају Ненад Марић и Марко Зафировић, звани Марко Миш, који су током полицијске тортуре над грађанима после видовданског протеста примећени како у аутомобилу без регистарских таблица лове људе по београдским улицама. Кричак и његови ортаци носе фантомке, али не и службене легитимације, тако да хапшења која врше нису хапшења, него киднаповање.

Исту ревност у прекорачењу овлашћења и кршењу закона демонстрира Мирко Мијучић, командант београдског одреда Жандармерије. Као Кричак, и Мијучић је кадар Гашића. Да је спреман да изврши свако наређење вође напредњачког картела, Мијучић је доказао петнаестог марта ове године, кад је на возило Жандармерије монтиран ЛРАД 450КСЛ систем. Добро обавештени опозиционари, позивајући се на изворе из полиције, тврде да је управо Мијучић наредио употребу „звучног топа“. Тим оружјем, које Министарства унутрашњих послова не би смео ни да поседује, а камоли да користи, изазван је стампедо у коме је повређено неколико десетина грађана, док је више стотина добило здравствене тегобе.

Три месеца касније, после протеста двадесет осмог јуна, Мијучић је командовао мултидисциплинарном групом дивљака у униформама, који су против судената применили старомодне начине насиља. Та група је без икаквог повода напала студенте пред зградом београдског Правног факултета. Штитовима и пендрецима зверски су тукли студенте, обарали их на асфалт и настављали да се иживљавају над њима.

Међу Мијучићевим вандалима истицала се Милица Глушица, која је запослена у Полицијској станици у Кули. Као бивша европска вицешампионка у ММА, Глушица је вештину у том екстремном борилачком спорту применила над студенткињом, чију главу је разбијала о своје колено. Иако има само двадест и једну годину, дична Црногорка је доказала да има све предиспозиције да постане хериона напредњачког картела.

Поносна на своја злодела, Глушица је, после тог крвавог пира, позирала са „браћом по злочину“: Миродалом Павловићем, Драганом Кишјукасом и тандемом Николом Човићем и Марком Стојадиновићем, који су пословни партнери и у полицијској униформи и у молерском радном оделу. У складу са нивоом интелигенције и креативност, карактеристичне за полицајце, они су својој молерској радњи дали назив „Цоле-Столе“. Притом, припадник Интервентне јединице полиције Цоле има и свој YоуТубе канал, такође са инвентивним називом „суперман-супермен“, на коме објављује своје фотографије у униформи и са оружјем, али и снимке на којима своју децу учи да свирају гитару. На другим Јутјуб каналима и друштвеним мрежама објављени су снимци на којима се види како Цоле брутално пребија туђу децу.

Најдужи стаж у служби напредњачком картелу има Радослав Репац, командант Београдске бригаде. Репац се ставио на располагање Вучићу још две хиљаде и шеснаесте године, кад је спроведена незаконита акција рушења зграда у Савамали, како би се ослободио простор за највеће нелегално градилиште на свету – „Београд на води“. Репац је тада имао задатак да спречава полицију да реагује на позиве грађана, које су те ноћи хватали и хапсили криминалци из кланова Вељка Беливука и Звонка Веселиновића.

Београдска бригада се истицала приликом разбијања свих мирних грађанских протеста. Њени припадници су увек најлакше и најбрже извлачили пендреке на људе који траже правду. Крвнички су се обрачунавали са народом који се, у јулу две хиљаде и двадесете, супротставио Вучићевој намери да по други пут уведе ванредно стање. Та бригада је пребијала и грађане који су протестовали пред јавном тровачницом Радио-телевизије Србије, као и прошле године, док је трајала блокада старог Железничког моста, како би спречили његово рушење. Саво Манојловић, лидер покрета Крени-промени, тврди да је Репац лично наредио његово хапшење и пребијање. Том приликом, припадници Бригаде су тешко повредили Манојловића, па је подвргнут операцији руке. Вучић је био пресрећан због тог злочина, са осмехом је коментарисао како је Манојловић „скичао као свиња“ док су га полицајци убацивали у „марицу“.

Захваљујући тим доприносима, капетан Репац је промовисан у команданта Посебне јединице полицијске бригаде (Београдске бригаде), док његов заменик Милош Симоновић има чин полицијског мајора. Услед комплекса, Репац је од појединих новинара, са којима контактира, захтевао да га представљају као потпуковника. С обзиром на бруталност, коју је приказао у последњим обрачунима са студентима и осталим нормалним грађанима, тренутно је заслужио много већи чин од капетана, а потом, кад дође до смене власти, и много година робије.

Веселин Миличковић, командант новосадског одреда Жандармерије, не заостаје за својим моралним двојницима Кричком, Мијучићем и Репцем. Миличковић је две хиљаде и двадесет треће године, заједно са шефом београдске полиције Веселином Милићем, показао списак имена и презимена ученика ОШ „Владислав Рибникар“ за које је малолетни извршилац масакра Коста Кецмановић планирао ликвидацију. Иако у том тренутку јавност, па ни родитељи убијене и преживеле деце, нису знали идентитет жртава, Миличковић је објављивањем списка изазвао панику. Родитељи су поднели кривичну пријаву због неовлашћеног откривања података о личности, али Повереник за заштиту података је закључио да Миличковић није прекршио закон. Према његовом тумачењу закона, командант новосадског одреда Жандармерије је само „професионално показао списак“, а криви су медији, који су то објавили. Да је недодирљив, Миличковић је доказао и у судском спору са полицијским капетаном Здравком Рајевићем, који га је тужио због увреде. Рочишта су се низала, али Миличковић се није одазивао на судске позиве.

Новосадски одред Жандармерије је, попут београдског, прекомерном силом разбијао грађанске протесте. Командант Миличковић није примећен приликом пребијања људи, али јесте његов заменик Мићо Кљајић. Све што треба да се зна о злочинцима у жандарској униформи забележено је на фотографији, која је снимљена прве јулске вечери. На снимку се види момак, који се, сав крвав, склупчао на асфалту, док га тројица жандара ударају цокулама у тело. На метар од жртве, унезвереног израза лица, стајао је полицијски пуковник Мићо Кљајић.

Новосађане злоставља и Невенко Марић, који је недавно постављен на место шефа градске полиције. По његовом наређењу, полиција је грађанске блокаде улица разбијала возилима. Са више од 40 џипова и марица под ротационим светлима, полиција је јурила улицама. Само пуким случајем нико није страдао.

Осим лојалиста у полицијском врху, Вучићу служе и разни нижеразредни полицијски примитивци, жељни пара и крви. Без стида и људскости, само у Београду, током првих пет јулских дана, они су легитимисали скоро 4000 људи и ухапсили више од 550. Већину хапшења су извршиле особе у цивилу, без службених легитимација. На мети су били углавном студенти, али хапшени су и средњошколци. Дежмекасти „инспектор“, са златним ланцем око врата, ухапсио је момка, европског првака у математици. Тетовирани полицајац, подбуо од стероида уловио је професора кларинета из Музичке школе „Мокрањац“, а „пао“ је и официр Војске Србије, који је „ометао службено лице у извршењу службене радње“ тиме што им је рекао: „Колеге, будите људи“!

Без обзира на екстремну бруталност, која је шокирала српску и светску јавност, многи детаљи откривају право стање у полицији. Стотине полицаја је отишло на боловање како би избегли учешће у злочинима над грађанима, а хиљаде само статирају и избегавају да примењују силу. Због тога је Вучић принуђен да, за најзначајније задатке, склапа групе из разних јединица и градова. У истим акцијама учествују Младен Лапчевић и Милан Десивојевић, запослени у српској филијали Интерпола, заједно са Николом Стојановићем из Бора и Небојшом Ристићем из Врања.

За разлику од неких полицајаца који су на Видовдан добровољно дали крв, како би добили три дана одсуства, министар Ивица Дачић то не сме. Злоделима везан за судбину свог газде Вучића, и Дачић би можда добровољно дао крв, али не своју. Какав год био, он се сећа шта се дешавало након што је први пут пао с власти. Тадашњи газда Милошевић је ухапшен, а двојица министара полиције – Зоран Соколовић и Влајко Стојиљковић – извршили су самоубиство, сваки из свог разлога. Што се тога тиче, не треба бринути, Дачић сигурно неће извршити самоубиство, али мораће да сноси одговорност за сву крв, која је просута по улицама Београда и осталих градова. Први мандат на месту министра полиције, две хиљада и осме године, у време жуто-црвене коалиције, Дачић је почео полицијским убиством младог радикала Ранка Панића. Није одговарао за тај злочин, али мораће за ове, које сада врши у интересу Вучића.

Полицијско и мафијашко насиље не може да заустави промене. Напротив, оно их убрзава, пумпа и шири смрад напредњачке власти у распадању.

Француски медији су својевремено објавили да је извесни Србин Саша чак седам година у ормару скривао тело мртве мајке Злате како би примао њену пензију. Кад је морао да напусти стан у 20. ародисману Париза, Саша није знао шта да ради са лешом, па се сам пријавио полицији.

Нема шансе да напредњачки картел још седам година – не у ормару, него на Пинку – скрива истину о упокојењу Вучићевог режима. Ширење киселих мириса трулежи не може да се прекрије алкохолним испарењима Сарапе или кокаинским задахом Д.Ј. Вучићевића.

Вучић је, још пре 13 година, правду истерао из државних институција, сад му се она враћа са улице. Напредњачки картел и данас има моћ да утиче на полицију, тужилаштво, судове, медије и, наравно, разне криминалне гангове, али не може да врши власт. Студенти су одбранили аутономију универзитета, пробудили су и охрабрили грађане, који пружају отпор тиранији.

Ускоро, кад дође време за обдукцију напредњачко картела, откриће се сва његова обољења, мафијашки карцином који је метастазирао услед производње и шверца дроге и оружја, смртоносне корупције и повремених атентата на политичке противнике. Откриће се истина о злочинима, које су спроводили припадници Вучићеве дворске свите, укључујући и лојалисте, који га и данас бране, не схватајући да је његово време прошло. Паметнији међу њима ће се понудити за сведоке-сараднике, а биће и оних који ће се препоручити за извршење прљавог посла, да лове и хапсе напредњаке као што данас то раде студентима и нормалним грађанима.

Ипак, колико год то изгледало пожељно, не треба примењивати исте начине обрачуна. Кад буду хапшени Александар, Андреј или Данило Вучић, не треба их понижавати, као што је њихов лојалиста Жељко Мартиновић, звани Боске, понижавао петнаестогодишњег сина новосадског аутопревозника Миомира Јаћимовића. Задригли полицајац у белој мајици и белим бермудама, оборио је дечака, везао му руке на леђа, потрбушке га пребацио преко клупе, а онда му притискао главу са оба колена. Таквим злочинцима је место у ћелији са Вучићима, а не међу сведоцима или, далеко било, у полицији.

– Све ћу их ухапсити – поручио је Вучић пре неколико дана, претећи студентима и грађанима који блокирају саобраћај.

Док је тако режао на нормалне људе, који траже да буду кажњени учесници у смртоносној корпцију, али и ванредне изборе, Вучић је проверавао да ли је скупоцени Фалкон у возном стању, тај авион му је једина шанса да одложи суочавање са правдом.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, policija, protesti, SNS, studenti