Прочитај ми чланакАлберт Ајнштајн је једном приликом рекао нешто са чим се потпуно слажем: „Мој политички идеал је демократија“; стога „поштујем сваког човека као биће и не правим ни од кога идоле“
То је исправно пошто је Идол изворно представљао скулптуру или неки други предмет религијског обожавања, а данас се под њим у политици подразумева особа коју људи понижавајуће и антидемократски глорификују готов као да има натприродни значај (док је у свакодневном животу то неко ко се доживљава и као узор, што је у разумној мери прихватљиво).
Јасно је да су владарски и генерално лидерски – вазда за друштво штетни али онима који теже великој власти крајње корисни – модерни култови личности, пут ка идолопоклонству. Некада су изграђени до крајње тачке са нељудским а не само антидемократским последицама, мада чешће пропадну па делују гротескно јер људска природа је таква да оно што не успе губи магичну привлачност коју има суштински исто ако успе.
Какогод било, чести дебакли у сфери подизања идола, не обесмишљавају срж онога што је споменути велики физичар, односно творац теорије релативности рекао. Сваки покушај изградња личног култа је мач који виси над друштвом и у њега може да се зарије. Релативност и те како важи и за људе. Они и њихови карактери, те (не)дела, никада нису црно-бели. Свако наметање такве перспективе посматрања друштвенополитичких процеса и улога одраз је интересне једностраности. И увек је овако или онако контрапродуктивно за друштво.
Узмимо пример Александра Вучића. Они који су против њега, сматрају га овостраним ђаволом. То ипак не стоји. Он сигурно има у породичном кругу и најближем окружењу особе до којих му је стало и којима чини добро. У крајњој линији сетимо се његовог односа према брату Андреју, који је за њега често политички оптерећујући. Подршка коју му у свему и свачему даје, револтира и многе присталице СНС-а. С друге стране, када се ради о Србији и њеном народу, оно што је наш спин диктатор урадио и наставља да чини, крајње је штетно.
Његова државно-национална недела – од косовско-метохијске велеиздаје до економске и моралне девастације и остатка Србије – толика су да могу да се упореде са оним што су нашем народу учинили најгори српски титоисти (који су служили Хрвату Брозу да са једнаком страшћу као што би то чинили његови усташки сународници, раскомада наше национално тело стварањем лажних нација и накарадним дефинисањем републичких граница) или отомански властодршци (рецимо велики везир, иначе Албанац, Синан-паша, који је крајем 16. века спалио мошти Светог Саве са намером да минира наш идентитет).
Укратко, нема сумње да је Вучић за Србе „црн“ да „црњи“ не може бити, без обзира што је за понекога лично „бео“, но то не сме да буде разлог за оно што је сада нашироко у току: његово потцењивање из мржње. Многи кажу Србијом влада неспособан, скоро па луд човек. Није тако. Алек је јако опасан и бритак када се ради о борби за оно до чега му је стало. Негирање тога опасно је за Србију колико и стварање његовог култа од стране пропагандног апарата који контролише.
Али није само Вучић у средишту антидемократског и понижавајућег процеса стварања политичких идола. Ту се однедавно на крајње динамичан начин нашао и ректор Владан Ђокић. До тога је дошло услед двостране акције: оних који га подржавају и оних који га – гле парадокса – нападају. При томе врло је вероватно да се ради о координисаној и планској игри наших прозападних медија и других креатора јавног мнења, те режимских јуришника; скоро сигурно у спрези обе српске ЕУ квислиншке колоне са заједничким бриселско-берлинским менторима (који желе да после Вучића опстане његова издајничка косовска политика).
Општенародни, надидеолошки студентски покрет, очито је из угла овдашње евроатлантске интересне заједнице одиграо своју улогу, па она сада систематски ради на његовој отмици и преформатирању. Тако покушава да компензује своју непопуларност. Већина Срба жели пад Вучићевог режима и промену накарадног система који је створио (тачније преузео од „жутих“ и онда надградио да буде још опакији), али не и тријумф друге велеиздајничко-тајкунске фракције.
Народ жуди да „ови“ (све са њиховим криминалцима и преварантским бизнисменима) оду, али не и да се „они“ врате (од сада партијски подељеног ДС братства, које се из неког разлога није прикључило Алеку без Косова, до Мишковића и разних других „кнезова“ првобитне акумулације капитала). Стрга је подржао побуњену академску омладину, тј. вапај политички и морално неискварених младих људи да се као нација вратимо нормалности. Међутим, ентузијазам никада и нигде не траје дуго.
Чим је већина академаца изнуђено кренула да се враћа својим свакодневним пословима, доминацију у пленумима почели су да преузимају они студенти који су од раније били партијски или НВО активисти, односно од када је покренута мирнодопска побуна против режима, високошколци који су у међувремену заврбовани од стране оних који су то били одраније.
То све није ишло брзо, али је стигло до тачке када евроатлантска конфедерација (ради се о више не баш пријатељских група, које ипак подвију рогове и сарађују јер имају исте врховне газде), мисли да је дошло време да крене у коначну офанзиву тј. преузме студентски покрет те редефинишу и кончано званично обзнани студентску листу по својој мери. Оба би била тек мало маскирана лига за безалтернативни ЕУ-НАТО пут Србије (уз плаћање чланства у некој трећој европској лиги, одрицањем од Косова и Републике Српске).
Пошто се ради о врло рационалним и политички писменим људима (мислим на оне који стоје у позадини описане акције) – ма колико били покварени те анационалних опредељења – они знају цену тога. Оно што ће се уз помоћ прозападних медија прогласити и онда наметати као тзв. студентска листа – ако то прође, а још се надам да ће им планови бити помршени – не само што неће бити изворно студентска и патриотска, већ би због оних који је предвиђено да на њој доминирају, односно оних који су раније помињани а у тој варијанти би били елиминисани или маргинализовани (нпр. професор Ломпар), била битно ограничена у погледу својих изборних домета.
Изгубила би квалитет да обједини грађане незадовољне Вучићевом политичко-мафијашком владавином, те би унапред била осуђена на неуспех на парламентарним изборима. Режим у том случају не би био толико притеран у ћошак да не може колико-толико убедљиво да намести изборе, а после њих не би постојала критична маса грађана са великим експлозивним набојем, да на улицама и трговима може да оспори крађу (што не значи да не би била у стању неко време да прави буку).
Све то добро разумеју они који сада, наизглед, од сигурног праве вересију, тј. од свеобухватне студентске листе која реално може да победи и донесе демократске промене, стварају површно маскирану другосбијанску и евроатлантску политичку фалангу. Па зашто онда, када већ сами тако не могу да се изборе за преузимање власти (и то добро знају), жртвују и могућност да се Србија демократизује и нормализује?
Одговор је прост: лове у мутном како би добили већи сегмент власти него у случају да раде поштено, те се надају да ће тако себи изградили степениште за будући још значајнији успон уз помоћ ЕУ. А гарант да их СНС екипа неће преварити – додуше не баш поуздан с обзиром да је у проблемима – за њих је Брисел. Он сада посредује између оног дела „наше“ евроатлантске братије који се сакрио иза студентске листе и Вучића, те закулисно прави оквир за будући договор међу њима.
Сада се у том контексту разрађују разне опције за изборе, са једнаком завршницом у оба случаја. Осврнућу се само на ону која је тренутно најреалнија (из угла планера). У другој половни ове или у првој половини следеће године, били би заједно одржани парламентарни и председнички избори.
Вучићева екипа би „победила“ на скупштинским изборима јер би се суочила са неколико листа које би се позивале на студенско наслеђе (прозападна тзв. студенска листа, патриотско-студентска листа, коалиција прозападних партија које нису пуштене на тзв. студентску листу а која би уз себе имала неку лично незадовољну групу студената), а ту би биле и неке СНС сателитске листе (укључујући и њихову лажну студентску), као и неке друге групација (истински опозиционе или у половичном дилу са режимом).
Изостала би тако референдумска атмосфера – по принципу демократија и слобода или Вучић – на коју он нема прави одговор, па би успео да се извуче из изборне невоље. Тиме изазвано незадовољство било би компензовано договореним поразом СНС-овог кандидата на председничким изборима. Да би њихов исход био такав да вук буде сит а овце на броју, сада се вишеслојно шаховски ради.
С једне стране се усиљено подиже идол ректору Ђокићу. Он се представља као стуб студентског покрета, и као „спасилац“ земље промовише у опозиционој јавности жељној промена (не само прозападној). Да би они који на томе раде отворено постигли што већи ефекат, као што већ знамо, помаже им Вучић са својом опскурним системом. Он намерно напада Владана како би изгледало да је највећи непријатељ режима. Тако се метиљави и нехаризматичан човек, који је до јуче сарађивао са СНС братијом (зато је и постављен на место ректора), пере и приказује као див јунак који јој се супротставља.
Шлаг на тој торти је Вучићев избор режимског противкандидата за председника. Још није дефинитивно одлучено ко ће то бити, али радни модел (а могући и кандидат ма колико да се томе за сада опире) је Алеков друг са студија, кога је он недавно инсталирао на место председника Уставног суда. То је фамозни Владан Петров. У питању је особа која зрачи таквом енергијом и има такав персонални идентитет, да после пар минута буде мука и просечном гласачу СНС-а, навиклом на ментално тровање Драгана Ј. Вучићевића и њему сличних, те самим тим отпорног на најгоре гадости. Петров је, без претеривања, убуђали купус са дна СНС каце.
Замишљено је да уз помоћ пријатељских и непријатељских медија, уз обострано маркирање као заветних противника, два слаба бриселска кандидата тако уђу у други круг председничких избора. Којим случајем ако тако и не испадне вољом грађана, ту је мото Сомозе Млађег (који је неправедно приписан Стаљину и још понеком), диктатора Никарагве 70-их година прошлог века: није битно како се гласа већ ко броји гласове! Мало лево, мало десно, и двојца „пожељних“ шепаваца су у другом кругу.
Комбиновани, делом позерски а делимично искрени протести који би уследили после СНС „тријумфа“ на парламентарним изборима, били би помоћно изборно средство Ђокића у продужетку председничке утакмице, а Вучић би гледао да му оно што се дешава на улицама што више користи (нпр. повременим полицијским бруталностима било би подстицано незадовољство и оних који нису за ректора, те би се наметала идеја да је он, какавгод био, ипак сламка спаса). Уз то би СНС тихо саботирао свог кандидата. Самим тиме исход би био јасан: Ђокић би постао председник!
Онда наступа финале: кандидат СНС-а за премијера (Вучић) и новоизабрани али још неустоличени председник (Ђокић) одржали би „спасоносни“ састанак – пун драмског набоја као ономад када су се састали Доналд Трамп и Ким Џонг Ун – и нашли би одрживи „компромис“. СНС би признао победу неимара Владана, коју би у првом тренутку намерно доводио под знак питања (као западни стручњаци за „обојене револуције“ наместили су изборе њему у прилог), а он би потврдио да је листа Аце Анти-Србина ипак добила парламентарне изборе.
Рампе за инаугурацију Ђокића и формирање Вучићеве владе – која би била наводно политичко-експертска (у њу би ушли и неки министри блиски онима који су изабрали Ђокића за своју марионету под изговором да су нестраначки стручњаци) – била би подигнута.
Уследио би период кохабитације две ЕУ-НАТО фракције, током кога би се наш картел систем козметички побољшао (као у Црној Гори) али суштински би економску и политичку моћ задржали они који је сада имају (уз инкорпорацију у редове пљачкашке елите и понеког новог, те ревитализацију улоге неких старих, који су жарили и палили пре 2012-13). Што се Србије тиче, она би на задовољство Брисела наставила да иде косовско-метохијском и осталим велеиздајничким стрампутицама.
Добили бисмо привид полудемократије (који би наивнима деловала сјајно после садашњег готово нескривеног ауторитаризма), али Алек-баба са својих више стотина разбојника би политички претекао и како-тако се опрао, док би му друштво правили нови партнери који ништа мање од њега не презиру српски народ и његову државу. Ужас!
Свако коме се диже коса и од помисли на такав модификовани квислиншки валцер, ипак, не би требало да се деморалише, већ да речено схвати као мотивацију за појачавање борбе против издајника разних боја. Није ствар још завршена српском народу на штету. Ради се на томе, али ако се узмемо у памет и окупимо око људи који ће због патриотских погледа бити елиминисани са тзв. студентске листе, те око онога што је остало од опозиционе политичке сцене, али и људи од утицаја из разних национално оријентисаних друштвених зона (од медијске до НВО) – можемо да пореметимо рачуна овдашњим вишеглавим евроатлантским експонентима и њиховим страним диригентима.
Уосталом, нису нам они највећи проблем, већ је то егоманија на нашој страни фронта. Ако њу коначно успемо не да превазиђемо (што није реално), већ само да ублажимо њено испољавање, те направимо широку патриотску мрежу, ако нисмо у стању баш да створимо такав блок (а било би пожељно), за Србију паклени план о коме је било речи неће бити реализован.
Сетимо се још једном Ајнштајна и не клањајмо се било каквим малим или великим, исклесаним или још у покушају, марионетским идолима, али и онима који би то желели да буду на националној страни политичке сцене. Поручимо им да од њих категорички захтевамо посвећеност одбрани Србије и обнови демократије, што подразумева контролу личних амбиција. Њихова мисија је да служе Србији, а не Србије да буде у функцији њихове умишљене величине!
