Прочитај ми чланакНа први поглед, прекид ватре између Ирана и Сједињених Држава делује као предах. Међутим, руски сенатор Алексеј Пушков врло директно поручује да то није никакав мир, већ само кратка пауза коју ће и Техеран и Вашингтон покушати да искористе до максимума.
Та кључна тврдња провлачи се кроз све његове оцене – примирје је крхко, привремено и оптерећено потпуно различитим тумачењима.
Пушков не оставља много простора за илузије. Како каже, две стране заправо не деле исто виђење договора. Из перспективе Техерана, ствари стоје прилично јасно: Иран сматра да је остварио пуну победу.
У тој интерпретацији, испуњени су сви захтеви – од укидања санкција, преко очувања нуклеарног програма, па све до надокнаде штете настале током сукоба. Ако би Сједињене Државе заиста прихватиле све то, Пушков упозорава да би то значило потпуни и безусловни пораз за Вашингтон.
И ту се већ отвара проблем. Када једна страна види победу, а друга вероватно нешто сасвим друго, питање је колико такав договор уопште може да опстане. Пушков практично сугерише да је ризик од распада примирја веома висок. Другим речима, пауза постоји, али је њен рок трајања неизвестан.
Занимљиво је да, упркос свему, постоји једна тачка око које се обе стране макар делимично препознају – питање Ормуског мореуза. Перспектива његовог деблокирања, каже Пушков, делује ближе него раније.
Али ни ту нема стварног поверења. Техеран, како наглашава, више не верује олако америчким сигналима и очекује конкретне гаранције да Вашингтон неће играти двоструку игру.
У тој сивој зони појављује се и Доналд Трамп. Ако би, како Пушков примећује, Трамп евентуално обнову слободне пловидбе кроз мореуз представио као сопствену победу, поставља се питање шта је ту заправо победа.
Иран је блокаду увео као одговор на америчку акцију, па би евентуално одблокирање само значило повратак на старо стање. Статус кво, ништа више. А онда остаје оно незгодно питање које Пушков отвара готово успут: колико ће Вашингтон морати да плати Техерану за тај повратак?
Други могући сценарио, који сенатор помиње без много драматике али са јасном дозом сумње, јесте да је у питању тактичко повлачење Трампа. Не коначна одлука, већ маневрисање. У том случају, примирје добија додатну димензију – постаје средство, а не циљ.
У целој причи појављује се још један фактор – Бењамин Нетањаху. Пушков сматра да је мало вероватно да ће израелски лидер подржати овакав прекид ватре, што додатно компликује ионако нестабилну ситуацију. Када се све сабере, слика делује прилично јасна: примирје виси о концу.
На крају, остаје утисак да су и Иран и Сједињене Државе тренутно у фази пажљивог маневрисања. Пауза у сукобу није крај, већ простор за припрему следећих потеза. А колико ће та пауза трајати и шта ће из ње изаћи – то је питање на које, чини се, ни они који су је договорили још немају коначан одговор.
