Kada je 24. 2. 2022. započela ruska vojna operacija u Ukrajini, Vučić je sazvao Savet za nacionalnu bezbednost i, nakon održane sednice, prvi put izrekao misao da je njegova politika traženje kamena ispod kojeg Srbija treba da se sakrije dok opasnost ne prođe. I evo, prošlo je četiri godine, svet se svakim danom dramatično menja, a Vučić iz Davosa ponovo poručuje da je neophodno da se i dalje krijemo pod kamenom. Što će reći da je pod Vučićevim rukovodstvom napuštena i politika „četiri stuba“, i politika neutralnosti, i generalno bilo kakva inicijativa, već se sve svodi na skrivanje, podseća dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

E sad, u politici, kao i generalno u životu, sve ima svoje prednosti i mane. Otuda ima smisla proanalizirati dostignuća u prethodne četiri godine: šta je Srbija dobila, a šta izgubila od kada nas je Vučić odveo ispod kamena.

Hajde da krenemo od međunarodne pozicije. Što se tiče odnosa sa Evropskom unijom, za prethodne četiri godine nismo se pomerili ni milimetar u pogledu potencijalnog članstva, iako je to proklamovani cilj ove vlasti. Ulaganja iz EU su smanjena i generalno ekonomski odnosi su u stagnaciji. Evropski parlament je usvojio nekoliko deklaracija u kojima je Srbija kritikovana po više osnova.

Odnos sa Kinom je takođe u stanju stagnacije. Nema novih strateških ulaganja iz te države, značajno se teže odobravaju krediti za infrastrukturne projekte i, generalno, trenutno se sve svodi na održavanje onog nivoa odnosa koji je postojao i do sada.

O odnosu sa Ruskom Federacijom najbolje govori to što je ta država odlučila da sopstveni udeo u Naftnoj industriji Srbije prepusti mađarskom MOL-u, a ne Republici Srbiji, uz objašnjenje da je saradnja sa Mađarskom od strateškog interesa.

Takođe, zvanična Moskva više ne daje dugoročne ugovore za zemni gas, već je prešla na tromesečne. Konačno, nekoliko puta su javno izražavali negodovanje zbog toga što vlast, preko posrednika, isporučuje srpsko oružje Ukrajini. Ukratko, odnosi sa Rusijom su značajno niži nego pre četiri godine.

Na kraju, odnos sa Sjedinjenim Američkim Državama je takav da je u maju 2025. Vučić morao da iscenira srčani udar i pobegne jer mu je zabranjen pristup Donaldu Trampu. Džared Kušner je preko medija obavestio da odustaje od projekta Generalštab.

Američki Kongres je usvojio Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane (National Defense Authorization Act – NDAA), a kao deo ovog sveobuhvatnog dokumenta usvojen je i poseban Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana (Western Balkans Democracy and Prosperity Act). U okviru pomenutih zakona Srbija je eksplicitno pomenuta kao država sa zabrinjavajućim stanjem u pogledu demokratije. Takođe, sve više se Beograd pominje kao jedno od mesta u kojima se odvijala, kako to Tramp eksplicitno navodi, „izborna krađa 2020. godine“.

Možda je i najslikovitiji prikaz Vučićeve, i generalno naše, pozicije u SAD (jer nikada ne treba zaboraviti da svet Srbiju gleda kroz vlast) to što nije stigao poziv od Trampa da se pristupi Odboru za mir, globalnoj organizaciji koju on formira. Recimo, na ceremoniji potpisivanja inicijative bilo je dvadesetak država, među njima i Mađarska i tzv. Republika Kosovo. Ako se svemu ovome doda i to da Amerika nema ambasadora u Srbiji već duže od godinu dana, slobodno se može reći da su odnosi dve države na vrlo niskom nivou, svakako značajno nižem nego pre četiri godine.

Da sumiram: od kako nas je Vučić poveo „pod kamen“, međunarodna pozicija Srbije se značajno pogoršala. Istovremeno, unutrašnje prilike su se radikalizovale i društvo nam je sve podeljenije, sa tendencijom da to bude još izraženije. Iz loše međunarodne pozicije proizilazi i sve lošija perspektiva za ostvarivanje osnovnih nacionalnih interesa.

Primera radi, iz pozicije koju je MOL dobio i od Rusije i od Amerike, a u pogledu kupovine udela u NIS-u, jasno je da je Mađarska došla u poziciju da bude koordinator energetskih, a samim tim i ekonomskih i političkih procesa u Centralnoj Evropi. Sa druge strane, pristupanje tzv. Republike Kosovo organizaciji Odbor za mir pokazuje da je albanski lobi uspeo da „ispegla“ to što su na predsedničkim izborima u SAD direktno podržali Kamalu Haris. Tako će i u narednom periodu Albanci biti u poziciji strateškog partnera Amerike.

Srbija koju je Vučić bacio pod kamen ostaje u geopolitičkom zapećku između mađarskog i albanskog uticaja. Pri tome, apsolutno nam niko nije kriv do nas samih. Naime, nemoguće je ostvariti nacionalni i državni interes a da on nije jasno definisan i prihvaćen u narodu. Mi takvu situaciju nemamo jer nas je kriminalni režim Aleksandra Vučića bukvalno podelio, posvađao i drži u statusu talaca, dok im nacionalni interesi i resursi služe kao moneta kojom kupuju sopstvenu slobodu.

Orban, Kurti i Rama, za razliku od Vučića, nisu se krili ispod kamena, već su po svetu lobirali za interese naroda koje predstavljaju. Sada smo u poziciji da oni budu subjekti, a mi objekti u geopolitičkim kretanjima, što dalje može da znači da će oni svoje nacionalne interese ostvarivati na uštrb naših.

Na kraju se postavlja pitanje: da li je sve izgubljeno?

Odgovor je da nije, ali je svakako napravljena velika šteta. Da bi se ona sanirala i krenulo u kakvo-takvo ostvarivanje nacionalnog interesa, neophodno je da se prvo dogovorimo oko toga šta taj interes predstavlja. Potom je važno sagledati sa kojim saveznicima je to moguće ostvariti i, konačno, krenuti u realizaciju.

Sa Vučićem i njegovom mafijom nemoguće je ostvariti bilo kakav interes, pa je stoga nulti korak njihovo rušenje i procesuiranje pred srpskim sudovima.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, EU, Miroslav Parović, Rusija