Pročitaj mi članakDogovora, kako stvari stoje, neće biti. A kad nema dogovora, ostaje scenario koji se u diplomatiji obično izgovara tiše nego što se misli.
Upravo u tom prostoru neizvesnosti Rusija se danas nalazi u prilično nezgodnoj poziciji, svesna da svaka pogrešna procena može imati posledice daleko šire od jedne tačke na mapi.
U Moskvi to ne kriju. Kako je rekao portparol Kremlja Dmitrij Peskov, pregovarački potencijal po pitanju Irana još nije iscrpljen, ali je istovremeno upozorio da bi upotreba sile mogla da proizvede haos i vrlo opasne posledice po ceo region.
U tom tonu Vladimir Putin je, prema navodima iz Kremlja, čitavo pola dana posvetio iranskoj temi. Prethodno je razgovarao sa šeikom Muhamedom bin Zajedom Al Nahjanom, a pre toga i sa sirijskim predsednikom prelaznog perioda Ahmedom aš-Šaraom. Rusija, očigledno, pokušava da ublaži udar koji se nazire i da u igru uključi što više regionalnih aktera.
U Vašingtonu se, međutim, poruke šalju znatno direktnije. Na saslušanjima u Odboru za spoljne poslove Senata, državni sekretar Marko Rubio izjavio je da SAD razmatraju mogućnost „preventivnog“ udara na Teheran kako bi se, kako je rekao, osujetio navodni napad Irana na američke vojnike i baze u regionu.
Kao obrazloženje naveo je obaveštajne podatke prema kojima je iranski režim sada „slabiji nego ikada“, sa ekonomijom u kolapsu i bez načina da odgovori na ključne zahteve nezadovoljnih građana.
Upravo tu, smatra novinar i međunarodni analitičar, doktor istorijskih nauka Sergej Latišev, počinje ozbiljno nerazumevanje Irana. Po njegovim rečima, u trenutku kada počnu udari, unutrašnje podele u Iranu neće se produbiti, već će se, naprotiv, zatvoriti.
Svako ko bi tada pokušao da ospori vlast bio bi nemilosrdno uklonjen. Latišev naglašava da Iran nije klasična diktatura koja gazi sopstveni narod, već specifična forma demokratije, i da Iranci vrlo dobro razumeju ko im decenijama sankcijama i bombardovanjem otežava život. Zbog toga je, kako ocenjuje, malo verovatno da bi SAD uspele da „prisvoje“ Iran i pretvore ga u neku vrstu „velike Venecuele“.
U međuvremenu, pritisak na Teheran raste. SAD zahtevaju da Iran odustane od nuklearnog programa, smanji raketni arsenal i prekine podršku saveznicima u regionu.
Kako Cargrad piše, Latišev ne isključuje da bi sledeći koraci Vašingtona mogli da uključe zahteve za promenu vlasti, pravo SAD da raspolažu iranskom naftom, kao i prekid bliske saradnje Teherana sa Moskvom i Pekingom.
Za Iran bi to značilo da se, pod pretnjom odmazde, odrekne politike koju vodi decenijama i pristane na ulogu poslušnog vazala. Prema Latiševu, to je neprihvatljivo čak i za iranske „reformatore“ kojima ne prija postojeći poredak. Takav aranžman, kako on piše, jednostavno neće proći.
Da se sprema ozbiljna vojna eskalacija, po njegovim rečima, vidi se i na terenu. SAD su u region prebacile značajne vazdušne snage i sisteme protivvazdušne odbrane, uključujući i nosačku grupu. To ukazuje da bi eventualni udari bili izuzetno snažni. Izrael bi, iz svojih razloga, takođe učestvovao.
U celoj priči pojavljuje se još jedan sloj: globalistički protivnici Donalda Trampa, koji je na spoljnopolitičkom planu, prema Latiševljevom tumačenju, uhvatio zalet na primerima Venecuele i Grenlanda dok kod kuće trpi stalne poraze, imali bi interes da preko Irana gurnu SAD u direktno zahlađenje odnosa sa Rusijom.
Problem je što Moskva, iz poznatih razloga, trenutno ne može Teheranu da pruži punu vojnu podršku, iako pomaže koliko može, isto kao i Kina.
Jedan od najmračnijih scenarija o kojima se govori tiče se mogućnosti eliminacije vrhovnog vođe. Latišev navodi da postoji šansa da SAD i Izrael pokušaju da uklone rahbara, dodajući da on, zbog dubokih principa, visoke starosti i lične percepcije uloge u istoriji, možda ni sam ne bi izbegavao takav kraj.
U tom slučaju, smatra Latišev, Iranu bi to omogućilo da ga upiše u istoriju kao mučenika, uz dodatnu političku štetu po SAD. Prema dostupnim informacijama, Ali Hamnei je već dao instrukcije o redosledu popunjavanja upražnjenih funkcija u vlasti u slučaju da vrh bude likvidiran, dok su iranske provincije dobile šira ovlašćenja za delovanje u kriznim okolnostima, zbog straha od prekida komunikacija nakon mogućih udara.
Za Rusiju je, kako Latišev ističe, ključno pitanje šta bi se desilo sa odnosima sa severnim susedom preko Kaspijskog mora ako bi na vlast u Teheranu došla prozapadna frakcija elite. U tom scenariju, veliki infrastrukturni projekti mogli bi da budu zamrznuti, a Moskva bi izgubila šansu za izlaz ka toplim morima preko Irana.
Postoji i rizik da bi dve zemlje mogle da se nađu kao konkurenti na energetskim tržištima. Ipak, analitičar smatra da bi, uprkos svemu, osnovni dobrosusedski odnosi verovatno opstali.
Upravo zbog svih tih slojeva i nepoznanica, Moskva na iranskom pravcu bira posebno oprezan hod. Ne samo da bi zaštitila sopstvene interese, već i da, kako se u političkim kuloarima tiho primećuje, ne bi nanela ozbiljnu štetu ni Donaldu Trampu.
Kako će se ta ravnoteža održati u trenutku kada pritisci rastu sa svih strana, ostaje pitanje na koje za sada nema jasnog odgovora. A možda ga, bar ne još, nema ni na terenu.
