Његова лојалност није идеолошка, већ буџетска. Према подацима сајта Агенције за спречавање корупције, професор Петров месечно из буџета Републике Србије убира чак 820.000 динара. Та цифра, заједно са службеним аутомобилом, млађим сарадницима који га служе као ађутанти, бесконачним саветничким мандатима и посебним пројектима, чини га елитним чланом касте привилегованих.

  Уместо да буде глас аутономије универзитета, Петров постаје гласноговорник власти, користећи академски ауторитет као штит против критике. Он не напада студенте зато што верује да су у заблуди, већ зато што су они претња систему који њега храни.

А све то се дешава у земљи у којој људи живе на ивици егзистенције, у којој се ради за минималац од 50.000 динара, у којој лекари, учитељи, радници и млади напуштају државу у потрази за достојанственим животом. У таквом друштву, мале, компактне елите које подржавају актуелни режим, грчевито бране своје привилегије и финансијску потпору коју примају из истог тог буџета који је празан за све остале.

Ако студенти успеју у борби за универзитет без партијске контроле, Петров губи више од било ког политичара. Он губи своју профитабилну тишину, своју топлу рутину, свој статус недодирљивог академског бирократе.

Стога није ни чудо што се најгласније чује управо његов глас – он је последња линија одбране система у ком професори као он владају аутономијом, али само кад она доноси личну корист.