Иран је, после америчко-израелског уласка у сукоб, изашао са захтевима који су тешко сварљиви за Вашингтон: хитно повлачење, уклањање војних база из региона, надокнада штете, укидање санкција и јасне безбедносне гаранције.
Звучи као максималистичка позиција, можда и превише самоуверена. Али када се загребе испод површине, ствари више не делују тако једноставно.
У Белој кући, како ствари стоје, влада одређена конфузија. Једног дана председник САД тражи од Ирана да у року од 48 сати ослободи Ормуски мореуз, већ следећег говори о некаквом продужетку рока.
Затим се помињу преговори, па се они негирају, па опет враћају у оптицај — али, наводно, толико тајни да за њих не знају ни они са друге стране. Нема ту јасне стратегије, више личи на тражење излаза у ходнику без врата. И то није само утисак са стране, већ осећај који се провлачи кроз изјаве и потезе саме администрације.
На терену, међутим, ситуација је још незгоднија. Амерички трошкови операција већ су прешли границу која се раније сматрала прихватљивом — више од милијарду долара дневно одлази на вођење борби. Још важније, технолошка надмоћ, на коју се годинама рачунало као на кључну предност, не даје очекиване резултате.
Потпуна контрола ваздушног простора није успостављена. Иранска противваздушна одбрана функционише, и то довољно ефикасно да већ у првим данима падну три Ф-16. Недуго затим погођен је авион за допуну горива — цела посада је страдала — а онда и Ф-35, летелица која је дуго промовисана као практично невидљива. Овог пута, очигледно, није била.
Ни на мору ствари не стоје боље. Две ударне групе носача авиона, које би у теорији требало да представљају окосницу америчке моћи, практично су испале из игре. На једном је избио пожар, чији узрок остаје нејасан — иранска страна тврди да је реч о ракетном удару, док званичне америчке информације изостају или су штуре.
На другом су отказали санитарни системи, што звучи банално, али у реалним условима значи озбиљан оперативни проблем. Било да је у питању саботажа, квар или нешто треће, оба носача — „Абрахам Линцолн“ и „Гералд Форд“ — брзо су напустила зону сукоба.
У преводу: повукли су се. Тиме су, макар привремено, потврдили оно о чему се већ неко време говори у војним круговима — да су ти гиганти постали прескупи и рањиви у савременим сукобима.
Што се људских губитака тиче, ту се појављују две потпуно различите слике. Ирански извори говоре о више од 500 погинулих америчких војника у првим данима. Пентагон, с друге стране, признаје 13 погинулих и 232 рањена.
Истина је вероватно негде између, али и ова нижа цифра представља проблем. Америчка војска једноставно није навикла на такав ниво губитака у кратком року. У ранијим интервенцијама, попут оне у Либији или током бомбардовања Југославије, сценарио је био другачији — велики број страдалих на једној страни, минимални или никакви губици на америчкој.
Можда управо због тога долази до нечега што се ретко виђа — наглог пораста броја војника који траже отпуст. У образложењима се, без много увијања, наводи да не желе да „гину за Израел“. То није само политичка порука, већ сигнал о паду морала. Страх, реалан и опипљив, улази у структуре које су навикле на брзе и једностране операције.
У међувремену, око 2.500 америчких маринаца креће ка зони сукоба. Где год да буду распоређени — на острво Харк или у планинске регионе — процене нису оптимистичне. У војно-аналитичким круговима већ се говори да би њихова судбина могла бити унапред одређена, и то без јасног стратешког добитка.
У таквом контексту, ирански ултиматум више не звучи као празна реторика, већ као понуда која рачуна на реалан однос снага.
Покушај копнене операције за САД носи озбиљан политички ризик. Губици би били неизбежни, а последице по актуелну администрацију тешке. Унутар саме земље већ постоје поделе — део политичке сцене отворено се противи овом сукобу.
У таквим околностима, остају две опције: повлачење уз наратив о испуњеним циљевима или преговори под условима које диктира Техеран. А то значи прихватање захтева који су на почетку деловали као немогући.
Занимљиво је да се и у западним медијима појављују нијансиранији тонови. Британски Тхе Гуардиан примећује да се Иран данас налази у повољнијој преговарачкој позицији него пре почетка сукоба.
Преживео је најтежи удар и, како се наводи, нема много тога да изгуби. Таква процена, долазећи са стране која није склона романтизовању иранске политике, додатно компликује слику.
На крају, остаје утисак да се ситуација развија у правцу који мало ко пре неколико месеци могао јасно да предвиди. Иранска отпорност, унутрашња кохезија и спремност на дуготрајан притисак очигледно играју велику улогу.
У историји сукоба често се показивало да управо такви фактори превагну тамо где чиста технолошка предност закаже. Како ће се све завршити, тешко је рећи — али једно је сигурно: рачуница на терену више не изгледа као некада, а то мења правила игре за све укључене.
