Прочитај ми чланакАмериком се шири чудан, тежак осећај да се нешто велико и мрачно приближава. Не као филмска сцена, не као теорија завере са руба интернета, већ као готово опипљива нелагодност која улази у разговоре, текстове, анкете и политичке расправе.
Професор Јуриј Жданов, доктор правних наука, заслужни правник Русије и извршни секретар Координационог савета генералних тужилаца држава ЗНД, тај талас описује без околишања: Не као пролазну панику, већ као појаву која већ личи на епидемију.
Повод за разговор је текст америчке списатељице Кристине Ембе, објављен у New York Timesu под знаковитим насловом „Апокалипса данас“. Она пише да је током последњих неколико месеци ритам прича о „крају времена“ постао гласнији, присутнији, и да се свуда осећа растућа, колективна тескоба.
Није то, како примећује Жданов, први пут да Американци размишљају о катастрофи. Деценијама су се смењивали страхови: Пренасељеност планете, нуклеарни обрачун који је неким чудом избегнут, рачунални колапс из 2000. године који се свео на техничке грешке, пандемија која још није до краја изашла из колективне свести, па климатска криза чији се пуни ефекти тек мере.
Али данас, како Емба пише, граница између свакодневице и апокалипсе делује тања него икад. Било да је узрок хаос другог председничког мандата Доналда Трампа, убрзани развој вештачке интелигенције или нешто треће, реалност и катастрофични сценарији као да су се опасно приближили.
Оно што додатно појачава ову атмосферу јесте чињеница да апокалиптичне поруке више не долазе само са маргина. У јесен су се ТикТоком шириле гласине да ће „крај“ почети у другој половини септембра.
Поједини евангелистички проповедници чак су наводили конкретан датум, 23. септембар, када би се, према њиховим тврдњама, Исус Христ вратио по своје следбенике, остављајући остале иза себе. Милиони прегледа су се низали још пре него што је тај дан дошао и прошао.
Истовремено, милијардер, технолошки инвеститор и политички утицајна фигура Питер Тил месецима је популаризовао своју дугогодишњу тезу о приближавању, па чак и доласку Армагедона. У затвореном циклусу од четири предавања у Сан Франциску говорио је о међународним финансијама, опасностима јединствене светске државе и систему који је описао као „антикристолик“, спремном да се активира „на притисак дугмета“.
Када се томе додају подаци из истраживања, слика постаје још суморнија. Анкета Брукингс института и Института за истраживање јавне религије показала је да 62 процента Американаца верује да се земља креће у погрешном смеру, док 56 процената сматра да је председник Трамп „опасан диктатор чију власт треба ограничити пре него што уништи америчку демократију“.
Истраживање Пеw центра додатно подгрева утисак кризе: Готово четворо од десет испитаника сматра да човечанство већ живи у „последњим временима“.
Ту атмосферу додатно хране поруке из Силицијумске долине. Руководиоци и истраживачи, често са мрачним али и самоувереним тоном, упозоравају да ће вештачка интелигенција ускоро надмашити људе и можда их елиминисати.
Књига истраживача Елиезера Јудковског и Нејта Соареса носи наслов који сам по себи звучи као пресуда: „Ако неко ово изгради, сви ће умрети“. Тешко је игнорисати такву поруку у свету у којем се компаније вредне хиљаде милијарди долара утркују ко ће брже развити моћнији АИ.
Ипак, иза религијског и технолошког вела стоје и врло конкретни политички разлози за страх. Изјаве Доналда Трампа о могућем обнављању нуклеарних тестирања снажно су одјекнуле. На мрежи Трутх Социал председник је објавио да би САД могле да наставе тестирања као одговор на, како је навео, нуклеарне претње из Русије и Кине.
Убрзо је ту намеру потврдио и шеф Пентагона. Тај сигнал је протумачен као крај 33-годишњег периода уздржаности, који траје од последњег подземног теста у Невади, у септембру 1992. године.
Иако су нуклеарно одвраћање и равнотежа страха постојали деценијама, и током најинтензивнијих тестирања, данас се перцепција мења. Правна стручњакиња Кимиаки Каваи указује да су одвраћање и застрашивање увек били нераздвојни и парадоксални.
У раду „Нуклеарно одвраћање и претња силом“ она тврди да сама логика одвраћања поткопава међународно право, јер забрањује не само употребу силе, већ и претњу њеном употребом.
Трамп је, према том тумачењу, покушао да покаже снагу према Русији и Кини, али је истовремено нарушио правни и морални ауторитет Америке. Москва је запретила симетричним мерама у случају кршења мораторијума, Пекинг је изјаву оценио као стратешко присиљавање, док су чак и поједини европски званичници упозорили да и тестирања без експлозија могу ослабити нуклеарни табу и дестабилизовати НАТО.
Аналитичари Института за мир Тода иду корак даље. Они сматрају да би обнављање тестирања представљало кршење духа и Уговора о свеобухватној забрани нуклеарних тестова и Уговора о забрани нуклеарног оружја, који је ратификовало више од деведесет држава.
Тај документ забрањује и употребу и претњу употребом нуклеарног оружја, попуњавајући празнину у Повељи УН. Иако нуклеарне силе одбијају да му приступе, растућа подршка показује формирање моралног и правног консензуса да само поседовање тог оружја представља претњу човечанству. Питање које се намеће гласи: Може ли се свет градити на спремности да се уништи?
У том контексту, одвраћање све мање изгледа као неутрална безбедносна пракса. Огромни арсенали и доктрина првог удара учвршћују глобалну неједнакост. У источној Азији америчке безбедносне гаранције ограничавају регионалну аутономију, док у Европи НАТО увлачи државе у систем заснован на егзистенцијалној претњи. Како примећује Каваи, то више личи на принуду него на мир.
Страх додатно продубљује веза између нуклеарног оружја и вештачке интелигенције. Иако су председници САД и Кине прошле године заједнички изјавили да АИ неће доносити одлуке о лансирању нуклеарног оружја, забринутост остаје.
Новинар Џошуа Китинг у тексту за Воx подсећа да између откривања напада и одлуке о одговору може проћи свега неколико минута. У таквим условима, искушење да се део терета пребаци на алгоритме постаје разумљиво, али и опасно.
Званичници тврде да рачунари никада неће имати потпуну контролу, али стручњаци упозоравају да проблем није у „побуњеном“ АИ-ју, већ у људима који се на њега ослањају.
Постоје и преседани. Лажне узбуне из 1979. и 1983. године, грешке система раног упозорења и погрешне процене током вежбе „Абле Арцхер 83“ показале су колико је мало потребно да свет дође на ивицу катастрофе.
Данас се разматра и аутоматизација појединих фаза нуклеарног одлучивања. Генерал Ентони Коттон, командант СТРАТЦОМ-а, тврди да ће човек увек остати „у току“ и доносити коначне одлуке. Ипак, стручњаци попут Адама Лаутера разматрају моделе у којима би АИ помогао председнику у складу са унапред договореним плановима, слично логици совјетског система „Периметар“, познатог као „Мртва рука“.
Аргумент је једноставан: Ако је АИ макар за један проценат бољи у екстремном стресу, зар то није предност? Али остаје неугодна дилема: Шта ако греши за тај исти један проценат?
На крају, парадокс остаје. Људи желе да верују да држе контролу, али све више зависе од система чије унутрашње процесе ни сами творци не разумеју до краја. Како је рекла стручњакиња за АИ и нуклеарно оружје Елис Салтини, то је и даље „црна кутија“, рањива на нападе, манипулације и погрешне циљеве.
У таквом свету, где се технологија, политика и страх преплићу, није чудно што се међу обичним Американцима шири осећај да се стоји на ивици нечега непознатог. Можда апокалипса није сутра, можда никада неће доћи. Али сама чињеница да се о њој говори тако озбиљно и масовно говори довољно о времену у којем се живи.
