Pročitaj mi članakIako je očigledno da je politički upokojen Vučićev političko-kriminalni sistem, razni opozicionari mu daju veštačko disanje. Zdravko Ponoš tvrdi da su studenti glupi jer traže vanredne izbore. Po njemu, neka Vučić ostane na vlasti dok god ne pristane na promenu izbornih uslova.
Значи, довека. Ђорђе Вукадиновић објављује резултате истраживања јавности, који показују да би СНС освојила 40,2, а студентска листа само 23,2 одсто гласова. Мирослав Алексић је прошле године изашао на изборе хвалећи се да је успео да принуди власт да среди бирачки списак, а сада организује састанке баш на ту тему, коју представља као основни услов за учешће на изборима. Опозиционари и њима наклоњени медији оштро и прљаво критикују кандидате са студентске листе, која још није формирана.
На удару су сви интелектуалци које подржавају студенти, а највише проф. др Мило Ломпар. Осим лажних опозиционара, Ломпара и његову породицу вређа и Вучићев апологета Чедомир Антић, који је растурио своју породицу и оставио супругу са два детета са посебним потребама. О узалудним покушајима саботаже студената и побуњених грађана пише заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Режим Александра Вучића је у самртничком ропцу. Државна каса је празна, нема шта да се пљачка. Српска напредна странка је у расулу; половина функционера се припрема за бекство, а половина се нада да ће добити статус сведока сарадника кад почну суђења. Лојалисти су се разбежали, остављајући само Брнабићку, Вучевића и Вучићевића да, као сидра, потону заједно с олупином Вучићевог картела.
Одбачен од грађана Србије, већине домаћих колаборациониста и страних ментора, Вучић је принуђен да у борби за опстанак на власти употреби свој најпрљавије тупо оруђе – лидере лажне опозиције, њима наклоњене медије, тзв. независне интелектуалце и анонимне ботове с друштвених мрежа.
У обостраном интересу, да спрече промене, они спроводе диверзантске акције против студената и побуњеног народа. Успешније од напредњачких батинаша под фантомкама, они, маскирани имиџом опозиционара, покушавају да одложе неизбежан крај тираније. Сваком својом изјавом или поступком, лажни опозиционари дају Вучићу вештачко дисање. Није им пријатно. Смрди, али трпе. Морају да то раде јер знају да ће и они бити збрисани с политичке сцене заједно са оним ко их је ту инсталирао.
У заједничком злочиначком подухвату против Србије, власт и опозиција инфицирају јавност бесмисленим, али злоћудним темама. Од студената траже да се одреде према независности Косова и Метохије, геноциду у Сребреници, евро-атлантским интеграцијама и сличним проблемима, који су настали пре него што су они рођени. Прве студентске захтеве називали су јаловим, унапред осуђеним на неуспех, а последњи – којим се тражи расписивање ванредних парламентарних избора – доживели су као смртну пресуду. Свакодневно критикују појединце са студентске изборне листе, која не постоји.
У таквим саботажама учествују скоро сви тзв. опозициони лидери, али нико тако упорно, енергично и бескрупулозно као Здравко Понош, председник странке Србија центар. Уз рефрен „ја подржавам студенте“, Понош им већ месецима лепи најпрљавије етикете. Називао их је глупим, неспособним, агресивним и арогантним. Откад су студенти затражили ванредне изборе, почео је да их вређа речником Информера. По његовој процени, студенти и сви остали који позивају на изборе „курцем млате глогиње“. Одбили су његов предлог о формирању прелазне владе, а сад и не инсистирају на промени изборних услова.
– Александар Вучић, који бежи од избора, паметнији је од оних који брзоплето траже да се одрже већ јуче, без обзира под каквим условима – каже Понош.
Без обзира на ту и остале његове идиотске изјаве, он није глуп, него покварен. Понош зна да Вучић никада неће пристати на тзв. прелазну владу и промену изборних услова. Рачуница је једноставна: нека Вучић влада док год не прихвати да се среде бирачки спискови, док се не одрекле утеривања капиларног терора, претњи и куповине гласова, мафијашких кохорти и злоупотребе медија. Дакле, нека Вучић влада довека.
Поношу и његовим опозиционим моралним двојницима то не смета. Не, док имају посланичке мандате, огромне количине новца из буџета и прилику да у Скупштини и подобним медијима понављају флоскуле о демократизацији друштва, правној држави и осталим утопијским сегментима, којима лажна опозиција годинама амортизује незадовољство грађана. Комплетна актуелна опозициона гарнитура учествовала је на изборима у децембру 2023. године. Од изборних услова били су им важнији посланички мандати, којих не желе да се одрекну до децембра 2027. До тада ће Поношева осмочлана посланичка група из буџета добити више од 1,5 милиона евра, плус плате. Седењем у Скупштини и повременим препуцавањем са Брнабићком, Јовановом и Бакарецом, Понош ће зарадити више новца, него док је био начелник Генералштаба. Док милиони, из џепа грађана, капљу на Поношев рачун, нека Вучић влада како год хоће. Такво паразитирање не чуди. Без обзира на велику конкуренцију, пензионисани генерал је шампион у тој дисциплини. Вук Јеремић га је годинама шлеповао за собом, од министарства спољних послова и Генералне скупштине Уједињених нација до Народне странке. Понош му се захвалио тако што је, као заменик председника НС-а, прихватио понуду Драгана Ђиласа, председника конкурентске Странке слободе и правде, да буде председнички кандидат. Понош тада није инсистирао на изборним условима, него је, у свом личном интересу, туђим гласовима млатио глогиње. Гласови на тим изборима нису ни пребројани, а он је напустио Јеремића и Народну странку, да би направио свој покрет, који сав стане под Ђиласову сукњу. Са самопрокламованим ауторитетом, Понош сада води кампању против побуњених грађана, незаинтересован за чињеницу да је више студената претучено и ухапшено, него што Србија центар има гласача.
Што Понош прича, мисле скоро сви лидери опозиционих странака. Од новембра, кад су студенти повели општенародни устанак, само су посланици Демократске странке, предвођени Срђаном Миливојевићем, одбили да учествују у раду парламента. Сви остали су пристали да учествују у напредњачким скупштинским игроказима, дајући легитимитет незаконитом усвајању републичког буџета и осталим злочинима владајуће већине. Студенти су пре месец дана затражили раписивање ванредних избора, а до данас ниједан опозициони посланик није Народној скупштини поднео званичан предлог са тим захтевом.
Другим поводом, кад су покренули иницијативу за формирање прелазне владе, сви опозиционари су позирали у холу Дома Народне скупштине, показујући јединство у намери да без избора дођу на власт.
Да гротеска буде потпуна побринуо се Мирослав Алексић, председник Народног покрета Србије. Прошле године, пред поновљене београдске изборе, Алексић је, заједно са колегама из Зелено-левог фронта, Покрета слободних грађана и осталих безначајних организација, учешће у тој режимској превари правдао лажима да су изборни услови промењени, да ће све бити ок. Предизборну кампању су водили под паролом „УСПЕХ ОПОЗИЦИЈЕ – постигнут договор о унапређењу изборних услова и чишћењу фантомских бирача и списка“. Они су добили одборничке мандате у градским општинама, а помогли су да на власти остану СНС и Александар Шапић. Као да се тога нико не сећа, Алексић је пре неколико дана организовао самит на коме се расправљало о чишћењу бирачког списка. Сви студентски пленуми су одбили да учествују у том циркусу. Позив су одбацили Демократска странка, покрет Крени-промени Саве Манојловића, па чак и иницијатива ПроГлас. Међутим, у бесмисленој дебати су учествовале неке невладине организације, међу којима је био чак и Цесид. Један од оснивача и директора Цесида, Марко Благојевић, до јуче је био Вучићев министар за јавна улагања. После свега што је Цесид урадио у интересу напредњачког картела, Алексић га зове да дискутују о сређивању бирачког списка.
Лажни опозиционари, сваки у складу са својим могућностима, предузимају разне акције, којима подривају побуњене грађане, али јединствени су у нападима на студентску изборну листу. Иако листа још није формирана, власт и опозиција, здруженим снагама, покушавају да компромитују и дисквалификују појединце за које се претпоставља да ће се наћи на њој.
Не ваља професор Мило Ломпар. Не ваљају ни Новак Ђоковић, Јово Бакић, Владан Ђокић, Зденко Томановић, Алек Кавчић, Владимир Павићевић, Божо Прелевић… Да, свима могу да се нађу мрље у каријери – некима веће, некима мање – али критика постаје бесмислена кад се они упореде са Вучићевим кадровима.
По истој логици с којом се Понош залаже да Вучић остане на власти док год не буду промењени изборни услови, опозициони критичари студентске листе заступају идеју да на државним функцијама остану сподобе попут Брнабићке, Малог, Мацута, Гашића и Глишића, Дачића, Јованова, Ристичевића и осталих грла из напредњачке ергеле.
Да, Ђокић је изабран за ректора Београдског универзитета уз помоћ напредњачког лобија. Међутим, и док је био под рафалном паљбом режимских медија, имао је снаге да одбије Вучићев позив на преговоре, све са суштинским објашњењем: Вучић није надлежан. Кад је прихватио да разговара са новоизабраним премијером Ђуром Мацутом, ректора су напали и они опозиционари који су ишли или су се нудили да иду на Вучићево канабе. Истовремено, Ђокић је успоставио односе са утицајним западним дипломатама, због чега је перцепиран као њихов фаворит у трци за преузимање власти, али тако да се не промени ништа осим Вучића.
По том моделу, који је пре пет година примењен у Црној Гори, са власти би био збачен криминогени диктатор, али државна политика би остала иста. Србија би, под Ђокићем, настави да спроводи налоге из Вашингтона и Брисела, да распродаје јавне ресурсе, укључујући и рудник литијума, па и да тоне у дужничко ропство, пребацује му се.
Сличним критикама је изложен адвокат Зденко Томановић. Осим спорног избора клијената – Слободан Милошевић, Мирослав Мишковић, Јоца Амстердам, Дарко Шарић – Томановић је проблематичан због посредних веза са Вучићем. Као правни заступник Слободана Миленковића, званог Мали Сента, тада на функцији начелника Четвртог одељења београдске полиције, Томановић је покушао да аболира браћу Вучић од сарадње са Предрагом Колувијом, шефом организоване криминалне групе, која је производила дрогу на плантажи „Јовањица“.
– Андреја Вучића нема у „Јовањици“ – понављао је Томановић мантру, коју је први изнео Мали Сента, а потом разгласили полицајац Милан Домановић и новинарка Јелена Зорић.
Пошто полиција и тужиоци нису могли да отворе Колувијин Блацкберрy телефон, није јасно на основу чега Томановић тврди да Андреја Вучића нема у „Јовањици“. Можда нема, можда има. С обзиром да Тужилаштво за организовани криминал није прихватило Колувијину понуду да сам откључа телефон, биће да су се плашили онога што ће тамо видети. А, везе Андреја Вучића и других оптуженика за организовани криминал, попут Слободана Малешића, већ су документоване у садржајима телефонских комуникација.
Вучић и његови медији сатанизују чак и Новака Ђоковића. Због подршке студентима, Ђоковић је већ месецима изложен бесмисленим, али бруталним оптужбама да се допингује, да није српски патриота јер порез плаћа у Монте Карлу и сл. Вучић зна да би Ђоковићева кандидатура, па чак и само јавна подршка студентској листи угасила и последњу наду у могућност опстанка СНС-а на власти. О истом трошку, Новак би са политичке сцене почистио и Вучићеве опозиционаре.
Уједињени страхом, власт и опозиција грувају и по Алеку Кавчићу, оснивачу фондације, која је грађанима помогла, и то на најконкретнији начин – новцем – више него сви поклитиканти заједно. У нападима на Кавчића предњаче Вучић и Алексић, као да су обновили сарадњу од пре десет година, кад су заједно формирали власт у општини Трстеник.
Ко год има подршку студената налази се на удару режимско-опозиционо-независних паразита, али нико као проф. др Мило Ломпар. Заступајући националне и либералне ставове, Ломпар је одавно на тапету свих екстремиста. За радикале и остале пећинске националисте није прихватљив због склоности да промовише либералне идеје, а евро-фанатицима смета јер одбацује њихове аутошовинистичке оптужбе на рачун свега српског. У таквим околностима, не чуди што га подједнаком жестином нападају штеточине свих боја.
У том ансамблу најгласније бубња професор Чедомир Антић. Пре три деценије, Антић је био један од лидера студентског протеста, који је покренут због изборне крађе у новембру 1996. године. Студенте који сада протестују, он назива нацистима чији „интерес сигурно није да Србија буде јака и стабилна држава“. Антић је српске интересе годинама бранио са позиције портпарола Демократске странке и потом као члан председништва Г17 плус. У време прве владе Војислава Коштунице, претио је да ће је Г17 напустити и оборити уколико хитно не ухапси и изручи Хашком трибуналу Радована Караџића, Ратка Младића и групу полицијских и војних генерала. Са истим заносом, Антић брани Вучићеву верзију „српског света“ од свих критичара, а нарочито оних са јачим националним нервом, као што је Мило Ломпар.
– Српска напредна странка је оваква и онаква, променила је своју идеологију, политички пол је променила и победила на изборима које је организовао неко ко је имао власт. Изволите, блокадери, урадите и ви исто. Али, размислите… Немојте да ми купујете Коштуницу са ТЕМУ-а, овог надувенка Мила Ломпара, него нађите неког правог Коштуницу, бољег од оног што је био – каже Антић.
Као прави Вучићев ментални двојник, Антић не може да се заустави само на вређању Ломпара, него мора да кроз блато режимских медија провлачи и његову супругу. Као неопростив грех и крунски доказ њене издајничке делатности, он истиче да је проф. др Весна Ломпар писала уџбенике, које је објављивала издавачка кућа Клетт. Исти Антић, који је захтевао изручење српских политичара и официра Хашком трибуналу и који је јавно тврдио да Србија мора да призна албанску републику Косово, сада оптужује Ломпареву супругу за сарадњу са немачком фирмом.
Антић, као и остали напредњачки ботови, не сме да помене да је СНС омогућио Клетт-у да постане доминантни издавач српских уџбеника. Он не помиње да Весна Ломпар није запослена у тој немачкој фирми, која је објавила велики број уџбеника и радних свезака, чији је она аутор или коаутор. Такође, прећуткује истину да се Весна Ломпар отворено и одлучно супротставила избацивању дела Десанке Максимовић из једне читанке, коју је објавила Клетт.
Уосталом, само у напредњачком муљу постоје бића која, попут Антића, могу опуштено да лажу и вређају чланове породица политичких противника, и све то као овлашћени тумачи туђег морала. Притом, исти тај Антић је напустио своју породицу, оставио је супругу са двоје деце са посебним потребама. Са таквим моралним капацитетом, не чуди што може опуштено да лупета будалаштине каквих би се постидео и Драган Ј. Вучићевић.
– Блокадери су се саплели и желе да власт добију без избора – рекао је Антић две недеље након што су студенти изнели захтев за одржавањем ванредних избора.
Мање прљаве, али много опасније саботаже студентског протеста примењује Ђорђе Вукадиновић, оснивач Нове српске политичке мисли. И његова политичка каријера је обележена прилагођавањем ставова властитим лукративним интересима. Док је имао посланички мандат, који је добио на листи Двери, Вукадиновић је одбацивао идеју о бојкоту Скупштине, а онда и избора. Свакога ко је тврдио да не треба учествовати на незаконитим и монтираним изборима 2020. године, називао је револуционаром, који позива на насилну промену уставног поретка. На следећим изборима, кад није успео да се удене ни на једну листу, позивао је опозицију на бојкот, да не дају легитимитет Вучићевој диктатури. Са истим мотивом, пошто нема шансе да добије место на будућој студентско листи, Вукадиновић ради све што Вучић воли.
Бесрамно, горе од сваког ћација, тврди да побуњених студената има само десетак хиљада, да је то минорна снага која не може да се супротстави режимској гласачкој машинерији од милион пензионера. Кад би то било тачно, а није, онда би студенти били самоникли, створени у епрувети, без родитеља, браће и сестара, баба и деда, рођака, комшија и осталих неколико стотина хиљада грађана, који су учествовали на више од три хиљаде протеста, одржаних уназад осам месеци.
Док су студенти организовали протесте и маршеве, будећи Србију, Вукадиновић је објављивао резултате истраживања, која је радила његова фирма. Према тим подацима, студентске захтеве је подржавало 80 одсто грађана. Временом, подршка се осипала. Пред видовдански протест, пала је на 56 одсто, да би се, после захтева за ванредним изборима, спустила на само 42 одсто. На крају, пре неколико дана, Вукадиновић је објавио да би „уколико би се сутра одржали нови избори, за студентску листу гласало 23,2 одсто“, а Вучићева листа „Покрет за народ и државу“ добила би 40,2 одсто гласова.
Наравно, такав резултат не би могао да се намести ни уз помоћ влашке магије. Кад би било тачно да је напредњачка листа дупло јача од студентске, Вучић би већ расписао ванредне изборе. Овако, пошто Вучић и Вукадиновић, као и сви остали грађани, знају да је то брутална лаж, од тога нема ништа.
Ванредни избори ће, нема сумње, бити одржани много пре него што би то Вучић хтео. Напросто, то је једини начин да се изађе из политичке и друштвене кризе. Све остало води у тоталну анархију, пуну насиља, злочина и крви. Што се Вучића тиче, он нема ништа против да се и таквим средствима одржава на власти, али то није могуће, не дају му страни ментори. Вучић можда може да још неко време одлаже неизбежно суочавање са вољом гласача, све с надом да ће његови ортаци из лажне опозиције успети да разбију или бар умање значај студентске листе.
Лидери те и такве опозиције вредно раде у свом и Вучићевом интересу. Иако сами избегавају директну конфронтацију са студентима, за шаптачке диверзије ангажују своје ботове, који по друштвеним мрежама шире лицемерну девизу: „Даћемо подршку студентима тек кад видимо ко им је на листи“.
До тада, нека влада Вучић. Нека опљачкани новац износи из Србије, а кредите улаже у мегаломански ЕXПО. Нека напредњачки криминалци у полицијским униформама пребијају и хапсе омладинце. Нека се шире „Београд на води“, „Ћациленд“, Рио Тинто. Нека падају надстрешнице, кровови и плафони.
Опозициони лажови намећу лажну дилему око тога ко ће наследити Вучића на власти, иако и сами знају да се ослобођење Србије од тираније мора извршити у два корака. Првим, треба сменити Вучића и СНС са власти како би се створили услови за другу фазу, у којој ће бити одржани фер и поштени демократски избори. Осим тога, заиста није битно ко ће предводити студентску листу и, после победе на ванредним изборима, добити прилику да састави нову владу. Ко год то буде, сигурно неће организовати своје криминалне кланове, штитити убице и прогонити политичке противнике. Свеједно да ли на власт дођу Ломпар, Ђокић, Кавчић или неко други, нико неће правити ортачке комбинације са Вељком Беливуком, Звонком Веселиновићем, Предрагом Колувијом, нити ће водити смртоносне кампање каквима су били изложени Оливер Ивановић, Владимир Цвијан и остали покојници чији костури у Вучићевом ормару чекају правду.
Студенти су променили Србију. Више ништа није исто, па неће бити иста ни политичка сцена, а ни систем који је створио Вучића и његове лажне опозиционаре.
