Прочитај ми чланак
Једна од најимпозантнијих светских грађевина која својом лепотом, чак и наружена и запуштена и прекречена и каква је све била током векова, привлачи путнике и представља симбол једне вере и једног духа
Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје – позајмио је Хафизов стих некакав путник и дао да се уреже арапским словима, читко, да виде сви који уђу у Љевишку. Преко фресака урезао, али толико задивљен лепотом да му фреске нису замериле. Та реченица постала је део живота светаца и српских владара у вечности, да с њима у вечности чини целину и онда када фресака више не буде, када неко пожели да им не остане ни трага, али ипак остане тај траг, то сећање на лепоту. Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје.
Једном прекречена, и сва у рупама, да би постала нека друга а не она која јесте, Богородица Љевишка била је џамија. И то је трајало вековима, док неко није скинуо креч и нашао светлост која је чекала, постојано, тамо где је и била. То су фреске из 14. века, које су живеле свој вечни живот поред неколико још давнијих, из 12. века. Када је, дакле, Стефан Урош II или краљ Милутин решио да на месту византијске базилике подигне задужбину својој жени Симониди, а лево од реке Бистрице (отуд, кажу Призренци, Љевишка) која је током векова променила свој ток и сада јури низ оне планине десно од светиње – он је својим градитељима рекао да сачувају затечено, те да свето здање подигну тако што ће над тробродном базиликом сазидати нешто за шта се може рећи да је једна од најимпозантнијих светских грађевина која ће својом лепотом, чак и наружена и запуштена и прекречена и каква је све била током векова који су наступили, привлачити путнике и бити симбол једне вере. И једног духа.
Пред најездом Турака, а у великој селидби предвођени Арсенијем ИИ, многи Срби су се повлачили из Призрена и Љевишку су оставили да га чува. Оронула али још чаробно лепа, опасно привлачна, примамљивала је свакакве да је походе. И Турци су, као велика нација свесна Царства, пожелели да то место (а такве се грађевине нису ни зидале на било каквим местима него су то увек биле извесне тачке, енергетске, снажне, свете, како већ чија вера налаже да се та ствар око Духа назива); Турци су дакле желели да место где је Дух „позајме“ и да се око тог Духа окупљају називајући га речима своје вере. И црква добије минарете, али остане црква. (Зато вам кажем, сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на Духа неће се опростити. 32 И ако ко каже реч против Сина човечијег, опростиће му се; а ономе који каже против Духа Светога, неће се опростити ни на овом свету, ни у будућем По Матеју 12/31, 32)
Тако је Љевишка за Турке постала џамија и преживела је јер је Турцима требала џамија. А за Србе, конспиративно, постала је Света Петка и они су наставили да долазе, чувајући сећање на оно што је она била и што ће, а испоставило се да су били у праву, једног дана свакако поново бити. Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје, остало је да стоји и чека нове векове.
И почетком 20. века Срби су вратили своју Љевишку и почели да скидају малтер са зидова. Према једној легенди неки је Турчин, коме је у задатак пало да прекречи иконе, предуго гледао у њих да би могао да им уништава очи. Чињеница, међутим, каже да су Турци правили рупе на зидовима да би се лакше примио малтер и да су тако многи ликови светаца и владара остали без очију. Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје – опет, никако да нестане. А иконе опет су избиле испод креча, као што то већ бива у једном „времену чуда“ које и није време, него је вечност.
Онда за нешто мање од сто година након што су иконе изрониле из вишевековног мрака, узму па крену да их за сва времена (тако су ваљда мислили да може) униште Албанци. То је већ, дакле, 21 век. И кажу, то су неки што су сишли с Проклетија, немају појма, мрзе све где виде крст, не знају шта чине. Али није тако, знали су шта чине и једино што нису знали, будући неверујући у Свети Дух, јесте то да постоји оно које не може да се уништи.
И сада, Љевишка стоји сама у Призрену, Срба је око седамнаест, до недавно су комшије бацале ђубре у порту, црква је закључана и тек понеко наврати. Тада га сачека „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“ арапским словима и прецизном руком урезано, и тај више не може нигде да иде по свету а да о том чуду званом Богородица Љевишка у Призрену, не прича.
Црква је гађана ватреним оружејм и спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, а у мањој мери и сликарство наоса (Републички завод за заштиту споменика културе)
Та црква стара скоро хиљаду година, а обновљена пре седамсто у славу Милутинове четврте или пете жене (спори се историја око бурног љубавног живота вероватно највећег српског владара), мале девојчице Симониде, кћерке византијског цара Андроника ИИ Палеолога, па поново обновљена пре мање од сто година, овај пут – пре седам година – паљена је тако што су полудели у њу унели аутомобилске гуме и буре нафте.
И фреске, које су биле изрониле из мрака под турским кречом и биле на светлости нешто мање од сто година, враћене су у мрак, овај пут пут као чађ и гареж. Све што је могло да изгори, изгорело је.
Сада је Љевишка тужно згариште, чишћења фресака показују да је некаква рестаурација могућа, за наредни период најављени су већи радови. Богородицу са Христом, коју зову хранитељком Призрена и свих гладних, неки – ко зна који мајстор по реду – почео је да враћа из мрака и гарежи, али до данас није се много тога десило.
Иако под заштитом УНЕСЦО-а (која је са закашњењем стигла и није много помогла), Љевишка је сада уписана у “косовски културни споменик”, баш као и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Златни град цара Душана, или Грачаница (такође Милутинова задужбина, и његове несрећне мале жене Симониде) где је и чувена фреска на којој Симонида нема очи.
Када је Милан Ракић написао песму краљици „Ископаше ти очи лепа слико, вечери једне на каменој плочи; Знајући да га тад не гледа нико, Арбанас ти је ножем избо очи“, и када је написао да те очи којих нема ипак сијају као угашене звезде, и када су Срби по ко зна који пут пошли да ослободе свој Космет, ко је могао да очекује да ће за сто година Симонида бити на бетону једног грачаничког кружног тока, да ће је обилазити кола и да је такву, на земљи, ограђену ниским зидом од неког камена на којем стоје поређане кугле које личе на албанско кече, нико неће видети.
И да ће ту ствар, ту инсталацију (а да нису ни свесни шта чине) направити неки Срби из косовске владе, да ће за то дати паре неком „предузимачу“ из свог друштва, да ће прославити постављање тог изругивања и наздрављати својим новим ктиторима – овај пут не Арбанасима него новонасталим Косоварима. А све то у влади једног од оних што су, мада не својим него рукама неких безумних момака, доносили гуме и буре бензина да пале Љевишку. Тако се краљица Симонида, која је свој земаљски живот завршила у манастиру, једним непромишљањем пре него иронијом оних који више не верују ни у шта, нашла на земљи испред манастира Грачаница, који је њена задужбина.
У цркви Богородице Љевишке у Призрену прва литургија после 17. марта 2004. одржана је 2010. године. Црква је запаљена током мартовског насиља 2004. године а протеклих година је делимично сређена мада су у њој и даље виде оштећења и трагови пожара. Црква је споља задржала исти изглед као што је имала и раније али је опасана бодљикавом жицом, арматуром и другим препрекама.
И мада делује као да се ради о смаку српског света – није тако. Косово је само, као и увек, какав је и Видовдан – када се све види, најснажнија слика једног пропадања али и обнављања. И код Грачанице још увек тече Ситница, у медитеранском и орјенталном Призрену и код Љевишке је даље Бистрица која понекад уме да промени своју путању, неке цркве попут светог Николе у Малој Бањској (оној од Страхиње, из малене Бањске) хоће и да прелете преко ноћи с једног краја села на други, бежећи од Турака, па ће тако Љевишка још једном отворити своја врата за разне путнике и за оне којима је најпотребнија, које чека да се врате поново, да буде опет „зеница ока њиховог биће гнездо лепоти њеној“.
(… сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на Духа неће се опростити. 32 И ако ко каже реч против Сина човечијег, опростиће му се; а ономе који каже против Духа Светога, неће се опростити ни на овом свету, ни у будућем)
(Балкан Магазин)
