Pročitaj mi članakNovi talas nezadovoljstva u patriotskom delu ovdašnje opozicione javnosti zbog odnosa ruske diplomatije prema protestima u Srbiji izazvalo je saopštenje Ministarstva spoljnih poslova Rusije (MID) od 15. avgusta. Ton tog saopštenja je bio izrazito suprotstavljen onome što zastupaju pobunjeni građani Srbije, a demonstranti su nazvani „huliganima“ i „razuzdanim divljacima“.
Може се приметити да ово саопштење не узима у обзир чињеницу да је најновији талас уличних сукоба наступио после напада присталица Александра Вучића на демонстранте у Врбасу, када су „лојалисти“ дословно пуцали у окупљене људе користећи ватромете и друга пиротехничка средства; том приликом су само Божијом милошћу избегнуте људске жртве. Такође је испољено очигледно непознавање политичких прилика у Србији, тврдњом да власт „нуди мере за решавање несугласица у политичком, правном и уставном пољу“ — иако ниједну од тих „мера“ нико није ни чуо ни видео за протеклих девет месеци колико трају протести.
Овакво саопштење руског МИД-а изазвало је не само неверицу и огорчење патриота, него и експлозију русофобије код дела анационалне (тзв. грађанске) опозиције. Примера ради, на Инстаграм страници pumpajinfo2, која поред осталог промовише деловање ужичког НВО-активисте Павла Цицварића, саопштење МИД-а пропраћено је покличем „Русија је наш непријатељ!“ и низом других увреда на рачун Руске Федерације. На то се надовезао низ коментара других корисника у сличном тону, а дотична објава је ширена и преко других друштвених мрежа.
Све то скупа — и несрећно срочено саопштење руског МИД-а и необуздана русофобија прозападних „бораца за слободу“ — представља врло опасну појаву која прети да уруши велики углед и поштовање које Русија ужива међу Србима. Дугорочно то може имати веома лоше последице по одбрану кључних националних интереса, територијалне целовитости и суверенитета Србије, чији је Русија доследни заступник у Савету безбедности УН.
Не може нам бити непријатељ држава која нас није бомбардовала, није признала независност „Косова“ и није дозволила изгласавање британске резолуције у Савету безбедности УН којом би Срби били жигосани као геноцидни
Русија није наш непријатељ. Не може нам бити непријатељ држава која нас није бомбардовала, није признала независност „Косова“ и није дозволила изгласавање британске резолуције у Савету безбедности УН којом би Срби били жигосани као геноцидни.
Непријатељ нашег народа је издајнички режим Александра Вучића који је многе „спољашње играче“ увео у своје коло (можда обећањима уносних послова на штету грађана Србије, или „великодушним поклонима“, или неким другим вербалним или материјалним „подстицајима“) — од званичника ЕУ до амбасадора САД, па и појединих службеника РФ.
Из често опречних саопштења и изјава различитих руских служби и званичника може се закључити да је линија руске дипломатије везана за Србију „прошупљена“ и да неретко из Београда у Москву стижу лажни или „дотерани“ извештаји. То се може приметити и из поменутог саопштења МИД-а од 15. августа, у коме се тврди да Вучићев режим „изјављује да је спреман да распише превремене изборе“ (заявляет о готовности к проведению досрочных выборов) — иако су Вучићеве изјаве у ствари другачије, тј. он као што је познато и даље не саопштава када ће бити одржани ванредни избори.
С друге стране, међу Русима који су добро упућени у збивања у Србији постоје људи који нису део поменуте „прошупљене линије“ и њихово мишљење је сасвим другачије. Неки од њих — попут Игора Пшеничникова, Ане Јурпалове, јеромонаха Игњатија Шестакова и других — јавно су иступали у руским медијима и на друштвеним мрежама износећи чињенице о правим узроцима незадовољства Срба, што Вучићеви пропагандисти вешто скривају од руске јавности.
Кад је реч о најновијем изливу русофобије у делу прозападне опозиције, њени промотери се радо служе опасним и злонамерним тврдњама попут оних изнетих у опису објаве са Инстаграм странице pumpajinfo2 о „бруталним методама“, „страху“ и „окрутности која ломи људе“ у Русији — као да од свих светских сила само Москва има јак државни апарат, полицију и специјалне службе!?
Сетимо се само какву су судбину на Западу (који се заклиње у причу о „људским правима“) доживели: оснивач Викиликса Џулијан Асанж у „колевци парламентаризма“ Великој Британији, оснивач Телеграма Павел Дуров у „демократској“ Француској, један од пионира слободе на интернету Ким Доктом на „слободном“ Новом Зеланду; или како је Вучићев пријатељ Макрон угушио протесте „Жутих прслука“ и како је „либерална“ власт Џастина Трудоа угушила протесте против Ковид-диктатуре у Канади и безобзирно погазила основне људске слободе у тој земљи. Насупрот томе, Едвард Сноуден, један од највећих светских бораца за слободу изражавања а против цензуре америчких тајних служби и Big Tech компанија, нашао је уточиште управо у Русији.
Недовољно разумевање тренутних прилика у Србији јесте присутно у руској јавности, баш као што је и у делу наше јавности присутно неразумевање општег руског става према властима и протестима у било којој земљи, па и у Србији.
Пре свега, руска дипломатија се у начелу придржава правила да сарађује искључиво са властима неке пријатељске земље, и то до крајњих граница попустљивости, докле год та власт не пређе неке „црвене линије“ које су од критичног значаја за Москву. Круто придржавање таквог става има за последицу да је рад руских структура са народом у пријатељским земљама благо речено незадовољавајућ и да не пружа готово никакву основу за изградњу истински патриотске алтернативе уколико је режим лажно-патриотски, као што је случај са Вучићевом влашћу.
Кад је реч о Србији, „црвене линије“ су по свему судећи увођење санкција Русији и испоручивање муниције Украјини. За слање муниције Зеленском Руси су дуго гледали кроз прсте Вучићу, али су га недавно притерали уза зид неуобичајено оштрим саопштењима руске Спољне обавештајне службе (СВР), па он сад тврди да је то обуставио (мада се лако може десити да поново испливају у јавност подаци о новим испорукама ракета и граната из Србије за Украјину). Свеобухватне санкције Русији Вучић још увек није увео, па то користи као аргумент за заваравање руске јавности о свом тобоже пријатељском односу према Москви и као мамац за подршку дела руске политичке елите.
Уз све то, у околностима када је сама Русија у рату са читавом машинеријом Запада, било каква помисао о збацивању власти путем демонстрација у некој пријатељској земљи попут Србије је за Русе тешко схватљива и још теже прихватљива, будући да су сами доживели наизглед сличан покушај (стварно прозападне и антируске) „обојене револуције“ у првим данима СВО почетком 2022. године, а онда и побуну „Вагнера“ 2023. За земљу која је у рату од кога јој зависи опстанак, било каква унутрашња нестабилност може бити погубна — што се Русији већ десило 1917. године и она то сада настоји да избегне по сваку цену. Невоља за нас Србе је у томе што се такав антиреволуционарни став руске унутрашње политике (који узгред буди речено дели огромна већина Руса, дакле не само власт) по инерцији преноси и на спољну политику без довољно увида у битно другачије друштвене и политичке прилике у нашој земљи и то отежава могућност да истина о студентским и општенародним протестима у Србији допре до руске јавности и политичких чинилаца.
Извесно је да не можемо „чаробним штапићем“ и без имало уложеног труда изменити однос руске дипломатије према протестима у Србији, али побуњени народ предвођен студентима може и мора покушати да пронађе заједнички језик са Русијом — највећом светском силом која доследно подржава територијалну целовитост и сувереност Србије — јер је то у најбољем дугорочном интересу наше земље.
Стиче се утисак да се до сада нико није озбиљно потрудио да руским државним органима приближи истину о ставовима студената и народа који их подржава. Путовало се бициклима до Стразбура, организована је штафетна трка до Брисела (испоставило се узалуд, јер ЕУ и даље стоји уз Вучића), док с друге стране, колико је познато, још увек није упућена макар једна студентско-народна делегација до Делиградске 32 у Београду (адреса Амбасаде Русије). Иста врста пропуста направљена је и према САД и Кини. Не може се радити на промени садашње власти а истовремено не предузимати ништа за благовремену изградњу што бољих односа са великим силама које, свиђало се то нама или не, имају своје интересе свуда у свету, па и у Србији.
Стога бих овом приликом предложио студентима да заједно са грађанима који их подржавају образују делегације које би затражиле пријем у амбасадама Русије, САД и Кине у Београду, а затим и да их пошаљу у Москву, Вашингтон и Пекинг како би покушали да учине колико год је у њиховој моћи за промену односа великих сила према оправданим народним протестима у Србији. То је нарочито важно имајући у виду пријатељски однос Русије и Кине према нашој земљи уз њихов доследан став о непризнавању тзв. „Косова“, а с друге стране и најављени долазак Србина Марка Брновића на место амбасадора САД у Београду.
Будимо „мудри као змије и безазлени као голубови“. Једино тако моћи ћемо да избегнемо замке и подвале ненародног режима и да постигнемо истинску добробит за нашу вољену Србију и све Србе у Отачаству и расејању.
