Дан уочи годишњице највећег студентског и грађанског скупа 15. марта 2025. у Београду, у центру Берлина одржана је расправа о једној теми о којој се ретко прича откако су студентски протести почели да мењају свакодневицу Србије. Наиме, колико је ово време оставило трага на психичко здравље пре свега оних који у покрету учествују?

Јер, како се могло чути на самом почетку вечери, током свих ових месеци од почетка протеста често се говори о политици и политичким циљевима, а мање о самим људима који овај покрет носе, пише Дојче веле.

Делом изненађујуће позитивни резултати

Окосница расправе, коју је организовао берлински психолог Андреј Тодоровић, били су прелиминарни налази истраживања о менталном здрављу током студентских и грађанских протеста у Србији, које је спровео тим истраживача са филозофских факултета у Београду и Новом Саду и са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду.

Љиљана Михић и Сара Дојчиновић са Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду представиле су на трибини прелиминарне резултате студије који су показали неке очекиване, али и позитивно изненађујуће налазе.

Сара Дојчиновић је на упит ДW-а о томе које су главне спознаје студије која је спроведена на 664 учесника у јануару и фебруару ове године указала на то да сусрет са свакодневним притисцима и претњама не мора у сваком случају да резултира искључиво негативним последицама.

„Прелиминарни резултати показују да је изложеност полицијском и параполицијском насиљу током протеста и блокада повезана са лошијим показатељима менталног здравља, али и да слика није потпуно једноставна“, каже она.

„Видимо повезаност насиља са вишим нивоима негативног афективитета, анксиозности, депресивности и симптома ПТСП, али истовремено, када их прати и већа социјална подршка, доступност стручне подршке и колективни ангажман, видимо и више позитивног афекта и посттрауматског раста“, додаје Дојчиновић.

Како појашњава, људи на тешка искуства не реагују само кроз патњу, већ истовремено кроз однос са колективом и учешће у протестима „граде отпорност, повезаност и осећај смисла“.

Људи се осећају добро када имају осећај да контролишу ствари

Једноставно речено: људи се са притисцима носе много боље ако их истовремено носи осећај да нису сами.

Александар Димитријевић, учесник трибине и психолог из Берлина, објаснио је како нарочито код младих осећај заједништва може ублажити негативна искуства која прате протесте од самог почетка, а која су пре свега повезана са притисцима, како државног апарата тако и дела јавности.

Пресудну улогу у томе има осећај да се напокон нешто може променити набоље.

„У правилу се људи психички осећају много боље када имају осећај да ствари држе у својим рукама. То се стручно зове лоцус оф цонтрол. Ако сам препуштен томе да неко други одлучује о свему, у правилу се осећам лошије“, каже Димитријевић и додаје:

„Ови млади људи се осећају добро јер имају осећај да нешто доприносе, да нешто раде, да нешто од њих зависи. Имају наду да ће нешто променити и имају осећај подршке заједнице и то су све дивне ствари.“

Охрабрујући гестови грађана

Ања Аздејковић и Емилија Лазаревић са Биолошког факултета у Београду потврдиле су гостима берлинске трибине тај осећај. За њих је последњих годину дана, како су рекле, најузбудљивији и најпозитивнији сегмент живота.

„Практично нас носе осећаји заједништва и солидарности, и то не само међу студентима него и од стране грађана“, рекла је Аздејковић. Посебну енергију дају мали гестови грађана попут знакова пажње у облику хране или једноставно вербалне подршке, додаје.

То потврђује и сама студија, како за ДW каже Сара Дојчиновић.

„У оваквим колективним и политички набијеним околностима, када људи виде да неко трпи насиље или неправду, то може да подстакне осећај солидарности, потребу да подрже једни друге и заједничко проналажење смисла“, каже ова научница.

Противник опаснији него онај деведесетих

На питање о „кондицији“ студената да свој пројекат спроведу до краја, одговори су неодређенији.

„Овај студентски протест је квалитетан, масиван, али бих рекао да је и противник много опаснији него противник из деведесетих. Имам осећај да ови студенти доносе веома паметне и промишљене одлуке и да су у потпуности посвећени ствари, али исход је тешко предвидети“, закључио је Димитријевић.

Много зависи и од издржљивости учесника протеста пред којима је фаза доношења важних одлука. Аспект заједништва, како закључује Дојчиновић, у одупирању негативним последицама притисака може одиграти пресудну улогу.

„Важно је нагласити да последице нису једнозначне, односно да одговор не мора бити или-или; људи могу бити и исцрпљени и оснажени у исто време. Оно на шта наше истраживање прелиминарно упућује јесте да социјална, али и стручна подршка, ту играју кључну улогу.“