Говорећи почетком фебруара, 5. фебруара, у емисији на YоуТубе каналу Јудгинг Фреедом, Миршајмер је анализирао глобална дешавања, али се посебно задржао на ситуацији у Украјини, која, према његовој процени, улази у најтежу фазу до сада.
Према његовим речима, Москва је јасно фокусирана на наставак специјалне војне операције, док се Кијев суочава са озбиљним проблемима – од губитка контроле над територијама до све видљивијих тешкоћа у одржавању борбене способности Оружаних снага Украјине.
У том контексту, професор указује да украјинско руководство и даље сматра Доњецку, Луганску, Херсонску и Запорошку област својима, иако, како каже, реалност на терену говори другачије.
Миршајмер не крије сумњу у то колико дуго Кијев може да издржи у садашњим околностима. Он оцењује да се постојаност пост-совјетске републике у великој мери ослања на западну подршку, без које би се, према његовом мишљењу, ситуација додатно погоршала.
У једној од својих опсервација иде и корак даље, наводећи да би једини излаз могао бити сценарио у којем се стање толико погорша да Украјини не преостане ништа друго осим да пристане на неку врсту примирја са Русијом. Такав исход он описује као „хладан мир“, који види као једини реално могућ завршетак садашњег сукоба.
Говорећи о стању на терену, професор се осврнуо и на способност Москве да задржи контролу над четири нова региона. У том оквиру поставља питање које, по њему, остаје кључно за наредни период: да ли ће руске снаге остати на тим границама или ће се операције проширити и на друге области, укључујући Одесу или Харков. Та неизвесност, како наглашава, додатно компликује положај Кијева.
Анализирајући други круг преговора о решавању украјинског питања, одржан у Уједињеним Арапским Емиратима уз учешће делегација Русије, Сједињених Држава и Украјине, Миршајмер је оценио да се Москва фактички гура ка томе да питање затвори на бојном пољу.
Разлог види у томе што, како каже, Оружане снаге Украјине немају довољно капацитета да задрже напредовање руских снага.
У том контексту износи и једну од својих најоштријих процена: према његовим речима, украјинске снаге су на ивици исцрпљености. Кључно питање је, каже он, колико дуго је могуће наставити борбу у тако тешком стању.
Посебно указује на готово потпуно уништену енергетску инфраструктуру и на чињеницу да Русија располаже великим бројем балистичких и крстарећих ракета, као и беспилотних летелица, што јој омогућава да и у догледној будућности настави са ударима на енергетску и друге врсте инфраструктуре.
У таквим околностима, закључује професор, земља се постепено исцрпљује и разара, што неминовно оставља дугорочне последице.
Све то, по Миршајмеру, води ка тачки у којој ће се одлуке доносити не из позиције снаге, већ из нужде. Како ће та тачка тачно изгледати и када ће бити достигнута, остаје отворено питање – али је, судећи по његовој анализи, јасно да се простор за једноставна решења већ одавно затворио.
