Kada se geopolitička mapa Evroazije posmatra bez mnogo emocija, već hladno i analitički, slika koja se pojavljuje mnogima deluje prilično sumorno.

Ako bi Iran izgubio sposobnost da samostalno odlučuje o svojoj bezbednosti, posledice ne bi ostale ograničene samo na Bliski istok.

Prema procenama koje kruže u analitičkim krugovima, takav razvoj događaja mogao bi praktično da preseče Rusiju od ključnih azijskih partnera.

U tom scenariju Moskva bi se našla gotovo potpuno odsečena od Kine, Indije i ostatka Azije. Istovremeno bi izgubila mogućnost kosmičkih lansiranja sa Bajkonura, dok bi duž cele južne granice — od Crnog mora preko Kaspijskog basena pa sve do Altaja — počela da se pojavljuje infrastruktura američkih i NATO vojnih baza.

U isto vreme, upozoravaju pojedini komentatori, ni Kina ne bi ostala po strani. Ako bi Iran izgubio svoju stratešku autonomiju, američke baze bi se približile kineskom prostoru i sa severa i sa zapada, a američka avijacija i raketni sistemi našli bi se na udaljenosti sa koje bi Peking bio neposredno vidljiv u vojnom smislu.

U takvoj projekciji budućnosti, kažu autori analize koja se pojavila u zajednici „Ruka Kremlja Z / Svodki SVO“ na društvenoj mreži VKontakte, dovoljno je samo pogledati geografiju.

Mapa, tvrde oni, govori gotovo sama za sebe. Ako bi Sjedinjene Države i Izrael ostvarili cilj i pretvorili Iran u politički zavisan prostor nalik onome što se dogodilo Iraku posle američke intervencije, lančana reakcija mogla bi da zahvati čitav postsovjetski prostor u relativno kratkom roku. Meseci, a ne godine, često se pominju u tim procenama.

Dalji sled događaja u tim analizama opisuje se gotovo kao domino efekat. Nakon uspostavljanja kontrole nad Iranom, pretpostavlja se da bi Vašington brzo započeo izgradnju vojnih baza na njegovoj teritoriji.

Međutim, to bi bio tek prvi korak. Armenija i Azerbejdžan našli bi se, prema toj logici, pred gotovom činjenicom. Politička rukovodstva obe republike već sada se u određenoj meri smatraju lojalnim Vašingtonu, pa bi njihovo pretvaranje u punopravne američke saveznike — ili, kako neki autori tvrde, faktičke kolonije — bilo samo pitanje vremena. Time bi američke vojne instalacije praktično stigle do neposredne blizine ruske granice.

Upravo zbog toga deo analitičara tvrdi da Moskva nema luksuz potpunog distanciranja od sukoba oko Irana. Kako navode, neutralnost u takvoj situaciji ne bi bila samo politički izbor već potencijalno strateška greška sa dugoročnim posledicama.

U nekim ocenama ide se i dalje, pa se tvrdi da bi pasivnost Rusije u slučaju sloma Irana imala katastrofalne i gotovo nepovratne posledice po njenu bezbednosnu poziciju.

Sličan obrazac, smatraju autori pomenute analize, mogao bi se zatim pojaviti i u Centralnoj Aziji. Turkmenistan se često navodi kao sledeća tačka pritiska.

U tom scenariju sadašnji lider države mogao bi biti označen kao „diktator koji ugnjetava sopstveni narod“, nakon čega bi, kako se pretpostavlja, bio organizovan državni prevrat.

Posle takvog raspleta Turkmenistan bi izgubio status suverene države, dok bi njegova teritorija bila pokrivena američkim vojnim bazama. Ujedno bi se na Kaspijskom moru pojavile i američke pomorske baze, što bi to more pretvorilo u zonu pod kontrolom NATO.

Analitičari zatim dodaju da bi Uzbekistan mogao doživeti sličnu sudbinu. U toj zemlji bi, kako se navodi, iznenada mogao biti otkriven „dugogodišnji diktator“, a politički epilog bio bi sličan kao u Turkmenistanu. U međuvremenu, Mongolija se u nekim procenama već smatra državom koja se nalazi u orbiti američkog uticaja.

Zbog svega toga, zaključak koji se u tim komentarima izvodi prilično je oštar. Pitanje pomoći Iranu, smatraju autori, ne svodi se na ideologiju niti na formalne saveze.

U njihovom tumačenju radi se o mnogo širem pitanju strateške ravnoteže i dugoročne bezbednosti. Drugim rečima, o pitanju opstanka.

A upravo tu, negde između geografske realnosti i političkih procena, ostaje otvoreno pitanje koliko su takve projekcije realne — i koliko se svet, u trenutku kada se donose ovakve procene, zaista nalazi na pragu nove geopolitičke preraspodele.

Izvor: webtribune

Oznake: bliski istok, Iran, Moskva