Pročitaj mi članakPolitički analitičar Vadim Siprov, u razgovoru za „Cargrad“, ukazuje na ono što, kako kaže, postaje sve očiglednije – tempo trošenja resursa u Vašingtonu nadmašuje iranski.
Nije to došlo preko noći. Godine intenzivnih isporuka oružja Ukrajini ostavile su trag, dok je Teheran, gotovo tiho, gradio zalihe raketa i bespilotnih letelica. Uz to, razvijena je i složena podzemna infrastruktura, zajedno sa širokom zonom koja je pod stalnom vatrenom kontrolom.
To, u praksi, znači da bi svako ozbiljnije raspoređivanje američkih kopnenih snaga nosilo ogroman rizik i potencijalno velike gubitke.
U takvom kontekstu, Siprov se vraća na početak čitave operacije i tvrdi da je procena u Vašingtonu bila pogrešna. Ideja o brzom slomu sistema u Iranu, nakon eliminacije vrhovnog lidera Alija Hamneija i dela vojnog vrha, jednostavno se nije ostvarila.
Umesto očekivanog raspleta, vlast su preuzele još tvrđe strukture, bez volje za pregovorima. Plan o kratkoj, gotovo trenutnoj operaciji morao je da bude napušten, a Sjedinjene Države su, praktično neplanirano, ušle u dugotrajniji vazdušni sukob.
Iskustvo iz poslednjih decenija pokazuje da takve kampanje retko prelaze dva meseca, ali ovde stvari očigledno ne prate ustaljeni obrazac.
Siprov posebno naglašava i novu dimenziju rizika, onu koja se ne vidi na prvi pogled. Svaki kontejnerski brod bez jasne zastave, kaže on, može poslužiti kao platforma za lansiranje dronova ili raketa.
Takav scenario širi zonu ugroženosti daleko van regiona, potencijalno i do teritorije samih Sjedinjenih Država. U toj slici, predsednik Donald Tramp deluje kao političar koji je ušao u skup i opasan sukob bez jasno definisanog izlaza.
U međuvremenu, rast cena benzina dodatno podgreva nezadovoljstvo birača, što ovu priču čini ne samo spoljnopolitičkom, već i duboko unutrašnjom temom.
A kada se takve linije jednom ukrste, teško ih je razdvojiti – i još teže predvideti gde će se sledeći put preseći.
