Политолог Вадим Мингаљов оцењује да је Вашингтон озбиљно потценио способност Ирана да одговори и да се сада суочава са исцрпљујућим ратом без јасног излаза.
У међувремену, Техеран не само да узвраћа већ покушава да постави нова правила игре на тржишту нафте и да шири круг партнера, па чак и према Украјини.
Најопипљивији пример промене динамике види се на мору. Техеран је наговестио да би танкери могли пролазити кроз Ормушки пролаз само ако се плаћање врши у јуанима.
Занимљиво је да се у тој идеји не помињу ни рубље ни рупије. Ако би таква пракса заживела, то би вероватно подстакло додатну потражњу за кинеском валутом, а самим тим и њен раст.
У исто време, америчка војска разматра конкретне кораке на терену. Према информацијама листа Тхе Wасхингтон Пост, постоји могућност слања додатних снага на Блиски исток, укључујући бригадну борбену групу из састава 82. ваздушно-десантне дивизије, између четири и пет хиљада војника. То би било појачање уз већ планирани трансфер између 2,2 и 5 хиљада маринаца из Јапана.
У Вашингтону се све гласније чују критике. Сенатор демократа Крис Мерфи оцењује да је администрација Доналда Трампа погрешно проценила иранске капацитете и да је изгубила контролу над ескалацијом.
По његовом мишљењу, председник нема јасан план како завршити конфликт, а постоји и реална могућност његовог ширења. Мерфи је подсетио да је Трамп полазио од претпоставке да Иран неће затворити Ормушки пролаз. Сада, међутим, нема јасног плана како га поново отворити.
Једна од опција била би пратња танкера бродовима америчке морнарице, али то је логистички много сложеније него што звучи. Процена је да би свакодневно пратњу захтевало око сто танкера.
Неки сматрају да би за то био потребан готово комплетан састав морнарице. Бивши директор ЦИА Леон Панета такође је критиковао одсуство припремљене поморске заштите за пролаз танкера кроз тај стратешки коридор.
Напетост расте и унутар саме америчке администрације. Формирао се својеврсни раскол између присталица потпредседника Џеј Ди Венса и државног секретара Марка Рубија.
Обојица се сматрају потенцијалним наследницима Трампа на изборима 2028. године. Ипак, чини се да председник тренутно више поверења поклања Рубију, док је Венс донекле гурнут у страну због блажег приступа Ирану.
У међувремену, догађаји на терену развијају се брзо. Израелска војска напала је војно-индустријске објекте у Техерану, Ширазу и Ахвазу. У Ширазу је погођен подземни производни центар ракетних снага.
У Техерану су нападнута централна база противваздушне одбране и војно-индустријски погони, док су у Ахвазу мете били командни центри Корпуса чувара исламске револуције и унутрашњих безбедносних снага. На тим локацијама налазиле су се, како се наводи, десетине војника.
Одговор Ирана није дуго чекао. Нападнута је америчка база Викторија у предграђу Багдада. Након удара избио је пожар који се у првом тренутку није могао ставити под контролу и наставио је да се шири.
На бази се налази значајна количина војне технике, укључујући авијацију. Ирански Корпус чувара револуције тврди да је погођено место где се налазило америчко командовање. Према појединим изворима, напад је извела једна од шиитских група из Ирака блиских Техерану.
Док се све то дешава, америчка војска покушава да разјасни ситуацију у самом Ормушком пролазу. Иако Пентагон тврди да је до 12. марта уништено више од 90 иранских борбених бродова, Техеран и даље може да контролише пролаз уз помоћ ракета и дронова.
Министар одбране Пит Хегсет изјавио је да су ирански капацитети за производњу балистичких ракета уништени и да су преостале само залихе из складишта. Колико је та процена прецизна, остаје отворено питање, иако је јасно да ни иранске залихе нису неограничене.
Амерички удари погодили су и острво Харк. Трамп тврди да су сви војни циљеви тамо уништени, док је нафтна инфраструктура остала нетакнута. Према његовим речима, наређено је да се рафинерије и складишта не уништавају, вероватно и због тога што би Сједињене Државе у будућности могле да их користе.
Ипак, Трамп је додао да ће ту одлуку одмах преиспитати ако Иран покуша да спречи слободан пролаз бродова кроз Ормушки пролаз.
У америчком Конгресу већ се постављају питања шта долази следеће. Мерфи упозорава да би копнена операција у дубини Ирана значила сценарио са хиљадама погинулих америчких војника.
Он такав развој догађаја описује готово апокалиптичним. Али, чак и међу војним аналитичарима нема сагласности да би Вашингтон заиста кренуо тим путем.
Реалнија опција, сматрају неки стручњаци, јесте ограничено деловање са острва Харк. Мале диверзантске групе могле би са чамцима и хеликоптерима да делују дуж обале, уз покушаје формирања локалних прокси снага. Колико би такве снаге уопште биле спремне на сарадњу са Американцима, тешко је проценити. Ипак, само преузимање контроле над острвом могло би већ представљати значајан циљ.
Поред војног аспекта, у игру улазе и дипломатске понуде. Тринаестог марта Трамп је одбио предлог Владимира Путина да се обогаћени уранијум из Ирана пребаци под контролу Русије. Реч је о око 450 килограма уранијума обогаћеног на 60 процената, количини која би потенцијално могла бити довољна за најмање десет нуклеарних бојевих глава.
Такав предлог могао је омогућити уклањање залиха без копнене операције, али је америчка страна поручила да мора сама да се увери да је материјал под поузданом контролом.
У причу је, неочекивано, ушла и Украјина. Техеран је саопштио да сматра територију Украјине легитимним циљем због њене подршке САД и Израелу током операције против Ирана.
Председник Владимир Зеленски раније је изјавио да је спреман да помогне државама Блиског истока у одбрани од иранских напада. Према његовим речима, Украјина је послала дронове пресретаче и стручњаке за беспилотне летелице, а захтев је стигао од америчке стране.
Трамп је, међутим, те наводе негирао. Ипак, Вашингтон планира шире коришћење дронова како би смањио трошкове рата и избегао трошење скупих ракета противваздушне одбране.
Занимљиво је да је Израел затражио од Кијева размену искустава у борби против дронова. Зеленски, наравно, има и сопствени интерес: очекује финансијску подршку земаља Залива.
За саме монархије Залива ситуација је посебно непријатна. Оне покушавају да смање напетост јер рат директно погађа њихов извоз нафте.
Истовремено страхују да би их Вашингтон могао оставити саме са ослабљеним, али нестабилним Ираном на свом прагу. Иако су уверавале Техеран да њихове базе неће бити коришћене за нападе, то није спречило иранске ударе чак и на неке цивилне објекте у региону.
Недавно је чак и Хамас позвао Иран да обустави нападе на земље Блиског истока. У таквим околностима, колико год односи са САД били сложени, ове државе су током рата практично везане истом судбином.
Као да све то није довољно, војно руководство Јемена поручило је да би могло стати на страну Ирана и затворити Баб ел-Мандебски пролаз за америчке и израелске бродове. Иако Јемен нема исте капацитете као Иран, таква претња додатно компликује ситуацију у региону где је већ сваки поморски пролаз од огромног значаја.
Трамп је 14. марта изјавио да ће Сједињене Државе ускоро деблокирати Ормушки пролаз. Позвао је Велику Британију, Француску, Јужну Кореју, Јапан па чак и Кину да пошаљу своје ратне бродове у тај регион.
Међутим, према писању Финанциал Тимеса, европске државе нису спремне на такав корак јер страхују од додатног ширења сукоба. Када је реч о Кини, многи сматрају да је мало вероватно да ће се укључити на тај начин. То практично значи да ће Вашингтон морати углавном да се ослони на сопствене снаге.
Питање колико ће све то трајати остаје отворено. Пентагон, према доступним информацијама, планира операције најмање до септембра. Ипак, постоји могућност да би операција око острва Харк и Ормушког пролаза могла завршити раније.
Трамп, бар за сада, изгледа рачуна на још две или три недеље интензивних дејстава, барем до планираног путовања у Кину почетком априла. Пекинг велики део нафте добија управо из монархија Залива, па се наставак кризе може посматрати и као адут у преговорима.
У целој овој сложеној слагалици постоје и неочекиване последице. На пример, Русија тренутно остварује одређене економске користи због раста цена енергената.
Ипак, ни тамо ефекти нису једнозначни: постоји могућност да ирански шафран, један од препознатљивих производа из те земље, нестане са руског тржишта.
У таквој атмосфери тешко је са сигурношћу рећи где ће се линија следећег потеза повући. Једни говоре о поморским операцијама, други о економском притиску, трећи о дугом исцрпљујућем надметању.
А историја Блиског истока често показује да се управо у тренуцима када сви мисле да знају шта следи – појави неки потпуно неочекиван развој догађаја. Можда је управо то оно што сада највише брине и политичаре и тржишта.
