Прочитај ми чланак
– ПРЕДИЗБОРНИ МАРКЕТИНГ –
Интервју са кандидатом за посланика покрета Двери, лекаром и писцем, Зорицом Кубуровић.
1 Зашто сте уз Двери
Уз Двери сам одкако сам упознала Дверјане на Филолошком Факултету у Београду пре једанаест година. Били су врло храбри, слободоумни, образовани, пристојни, побожни. Ја сам дуго чекала да се појави таква студентска омладина – која је срж правог препорода Србије. Од тог времена се нису променили, осим што су очврсли кроз, рекла бих, свакодневну доследну борбу за свој људски лик пред Богом, свој и своје породице.
Мислим да су они со Србије каква ће једном бити. Никола Каваја ми је рекао две године пре смрти: „Толико сам желео да се ватим у Србију. Двадесет година сам сањао о Србији у затвору. А сад, кад сам дошао, видим да то није више та земља. Још понегде и сретнеш неку жену, која је човек. Али, где су они мушкарци, који су били витезови?“ Дверјани, и мушкарци и жене, су за мене витезови једног новог препорода Србије. Они ће бранити и одбранити сваку стопу Србије, сваку српску породицу, сваког Србина и сваког човека као брата.
2 Шта очекујете да ће се променити уласком Двери у парламент – нарочито у домену ваше струке
Прво ће се само чути оно што ни један режим није навикао да чује – какво је право стање ствари и шта је истина о успешности владавине партија на власти. Затим ћемо предложити решења и присилити Парламент да их размотри и примени. У домену здравства тражићемо безусловну оставку и кривичну одговорност министарке здравља, као и градских секретара за здравље, безусловну оставку председнице Лекарске коморе и њену одговорност у економском и етичком погледу. Тражићемо одговорност за Торлак, затворене фабрике лекова, запошљавање у здравству по партијском и криминалном кључу (на клиникама раде деца професора са Медицинског факултета, деца генерала и високих полицијских службеника, за остале радно место кошта од десет до двадесет хиљада евра, зависно од установе и само ако се добро покажу у сваком погледу, најмање од тога је лојалност према криминалном миљеу здравствене установе). Тражићемо реформу образовања на Медицинском факултету и реалну контролу квалитета лечења.
Трудићемо се да нађемо начина да се отворе милосрдне амбуланте и болнице, као узор новог односа лекара и пацијента. У Србији, где има толико болесних због бомбардовања осиромашеним уранијумом, због пола века страха и сиромаштва, мора бити доступно и бесплатно здравство за све.
3 Шта Двери предлажу као решење женског питања
Тражимо да се жене ослободе робовања послодавцима, који се данас показују као нови робовласници – тражићемо да се најстрожије кажњавају они који ма како условљавају жене да не рађају. Тражимо да жена која рађа буде крај свог детета до навршене треће године живота, и са скраћеним радним временом до навршене шесте године, уз плату коју би нормално добијала на послу, са плаћеним пензионим стажом. Незапослене мајке и самохране мајке имале би достојну помоћ од државе. Не милостињу, него праву помоћ да подигну своју децу. Не признајемо никакве разлоге економије – нас интересује само породична економија – како да опстанемо као народ, сад кад смо међу најстаријим народима на свету. Једном за свагда свима мора да буде јасно: жена која рађа ради највећи и најчаснији посао за своју породицу, народ и државу.
4 Из позиције писца – како процењујете стање српске културе и како то унапредити
Страх, негативна селекција, заплашени, поткупљиви неокомунистички медиокритети на местима оних који одлучују о инвестицијама у култури, паника ако се игде помене српство, као да је то нешто нечасно, затирање свега што би могло да се окарактерише као српско стваралаштво – ужас један и срамота у чему ми живимо!
Највеће европско неолитско налазиште градског живота, у Винчи, затрпано је, Народни музеј не ради, музеји по мањим градовима само што се не уруше са препотопским поставкама, Октобарски салон (у коме се приказивало најбоље у српском сликарству) отет је сликарима а преузеле су га „градске структуре“ под управом невладиних организација, па суекспонате последњи пут са њега чистачице изнеле на ђубре, Народно позориште у Београду не приказује више једну од најгледанијих представа јер је сувише српска, највћа инвстиција у домаћи филм била је о напаљеним женама Србије после Првог светског рата. Оно, кад су мушкарци изгинули, а жене остале да раде и да подижу земљу и децу . Била је то генерација хероина у времену страдања, глади, болести. О томе није снимљен ни један филм, осим тог срамотног малог филма којим су се представиле демократске идеје о култури – „Чарлстон за Огњенку“. Да не говоримо о високотиражним романима о сопственим сексуалним и разносексуалним искуствима који се претстављају као врх књижевности. Један чемер.
У овом тренутку човек мора да скупи храброст и да каже: „Доста, бре!“ Као један мој пријатељ сликар, врло слободоуман иначе, који је после неке представе у којој су се глумци свлачили, ничим изазвани, дрекнуо на публику која је зблануто као ту и тамо пљескала:“Зашто аплаудирате? Коме аплаудирате? Ти, режисерко, изађи и објасни како смеш да свлачиш глумице на сцени без икакве потребе! А ти, Мајо, марш кући, тужићу те мајци!“ Сви ми одлично знамо шта је уметничко, шта је стварно велико, а шта не. Па хајде онда да се не играмо више „Царевог новог одела“! Да заборавимо заувек те „кључеве“ по којима су дељене награде, добијане стипендије, а бедни и осредњи проглашавани генијалним. Да покушамо да урадимо нешто као људи.
И, ако је могуће, без Добрице Ћосића.
Дверјани су људи из културе, и људи којима је култура битан део свкодневице. Људи из културе подржавају Дверјане. Искрено верујем да ће се њихово присуство у Парламенту осетити одмах, као што се и сада свуда осећа. Идеје за које су се бориле Двери на прошлим изборима, сада су постале изборне идеје свих партија. Једино што идеја може бити одлична, али је важно ко иза ње стоји – човек или кловн.
