Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
За Србију има добрих решења, али њени грађани бар још неколико година неће осетити ниједно од њих.
Какав Де Гол, какав Черчил, он је Ђинђић. Наравно, реч је о Ивици Дачићу, човеку који је за само неколико месеци превалио дугачак пут од идентификације са весељаком из Павићевих комедија, коме ништа људско није страно, до поистовећивања са најтрагичнијом фигуром новије српске политике.
Тек, тако је Ивици, радећи данас све оно што би трајно политички убило сваки живи организам са више од једне ћелије, пошло за руком да купи још један дан свог мучног живота. Пред Србима – који живима одавно не верују, а мртвима се не надају – Ивица је свој удес изједначио са трагедијом Зорана Ђинђића, и то некако баш о деценији убиства, кад ће овдашњи свет нешто више размишљати о Ђинђићу и, што је још важније, о смрти.
Да ли је потребно и ја да умрем, па да ми опростите, извикује Ивица, савршено свестан колико је пред простом чињеницом смрти успело да се разуме Ђинђићевих неразумљивих потеза, колико тек грешних да се опрости. Отуд се Дачић последњих дана Србији обраћа бар једном ногом стојећи на оном свету, ваљда једином месту где је још могуће разумети и опростити његову тврдњу како се годинама „лагало да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом“.
Посматрана из угла политичких технологија, Дачићева бизарна паралела је више него успешан потез, један од оних који на један дан доносе велики профит, а већ на три велику штету, али Ивица одавно плаћа сваки дан свог политичког живота баш тог дана, док је планирање на недељном нивоу за сада тек пусти санак његовог кризног менаџмента.
Стварајући емотивне утиске, Дачић је, како каже, на Космету пробао све – и да ратује, и да преговара, и да прети, и да не признаје – и сад му преостаје још само да преда оно што се од њега тражи или да умре за отаџбину, баш као Зоран. Практично гледано, Дачић је својом изјавом постао међународни лобиста независног Косова, чак много озбиљнији од једног Беџета Пацолија, који је кеширао по сиромашним земљама света за међународно признање Приштине.
Да би ствар била још гора, само неколико дана пре Дачићеве изјаве, тешким мукама заустављено је признање Косова у Каиру, најважнијој престоници арапског света. Наравно, албански лобисти, који обилазе светске прстонице тражећи признање, у својој фасцикли носиће убудуће Ивицин ауторски чланак из НИН-а, са разарајућом аргументацијом признања једног премијера, која ће хладним оставити само оне земље које су у прилици да глобално размишљају, попут Русије или Кине, и оне које имају своје Косово, попут Кипра или Шпаније.
Наравно, Дачића је лако осудити – тога је на овим странама већ било – али хајде овај пут да покушамо нешто теже. Наиме, да ли је Дачића могуће разумети, шта његове сулуде изјаве могу да значе, утолико пре што је реч о човеку који јесте и овакав и онакав, али аматер није? Дакле, шта је уочи косметског финала у Бриселу логика Дачићеве позиције?
АМЕРИКАНЦИ, СЛАБА НАДА ЗА КОСМЕТ
Само дан пошто је Космет денунцирао као албанско, Дачић, чији косметски уступци не изгледају као да имају обале, исцртава црвене линије уочи финала преговора, захтевајући извршну власт за заједницу српских општина на Косову и чак тврдећи да је спреман да томе жртвује и очекивани датум преговора. Постоји ли логика између његовог фактичког признања да Косmet није српско и претње да ће дозволити пропаст преговора ако се одбије оно за шта каже да „ниједан Србин неће понудити више“? Постоји.
Наиме, према Дачићевој логици – од које, да се разумемо, нису далеко ни Николић и Вучић – фактичко признање Косова није највећи уступак Приштини који се може замислити. То значи да је он спреман на признање под условом да општине са севера добије ону врсту извршне власти уз коју би та аутономија могла да има иоле суштинскији карактер.
Судећи према последњим изјавама, Дачић чак неће имати ништа против ако разговори пропадну и ако Србија не добије датум. Дакле, ако се поуздамо у сигнале и изјаве које долазе из Брисела, Вашингтона и Приштине, преговори су најближе пропасти. Не треба се, наравно, радовати прерано, још мање Дачићу веровати на реч, а најмање помишљати како је то највероватнија опција, тек крах преговора би даљи процес државне еманципације Косова могло да заустави или бар успори, што би, наравно, за Србију било веома добро.
Наиме, Тачи, који се супротставља томе да заједница српских општина добије извршну власт, на тешким је мукама. Тешко ће се с тим вратити као победник у Приштину, где му за врат дувају Харадинај екипа, ојачани катастрофалним економским приликама и разочарењем Албанаца што независност не уме да пева као што им о њој певају њихови лидери. Са друге стране, Берлин делује као најмотивисанији да се та прича са Косовом коначно заврши и чини се да би тамо чак и притиснули Тачија да Дачићу да тај минимални уступак, којим би опет овај махао као да је победио у Кумановској бици. Али извршну команду над Тачијем имају Американци, који нису за то да се српској аутономији да извршна власт. И шта сад?
Тај распоред снага налагао би да ће успех преговора зависити од тога хоће ли Американци успети да сломе Дачића. Добро, нећемо се правити наивни: неће га сломити само уколико то не буду хтели. А зашто не би хтели? Можда због тога што затварање конфликта слаби амерички утицај на том терену, који они сматрају много важнијим него што су спремни да о томе причају. Можда због тога што затварање конфликта у великој мери и Београд и Приштину – без обзира на то хоће ли они икада постати део ЕУ или не – гура дубље у европске интеграције, а оне јесу елеменат, како се видело на нашем случају, који јача немачки утицај. А он ће, ако већ не сад, у будућности све више подразумевати слабији утицај и Америке и Турска, вашингтонског човека на терену.
То значи да је, као и обично, све у рукама Вашингтона – односно тога да ли би споразумом у Бриселу косовски конфликт пао на ниво који је сувише низак за укус САД. А то значи да, ако Тачи и Дачић остану непомирљиво на својим црвеним линијама, биће то зато што су им сугерисали Амери. Друга могућност је, наравно, да попусте Срби, онако као што суштински и нису преговарали, него су дали све, да би после тога клекли, молећиво склопили руке и констатовали да су дали све, тако да би сад био ред да нешто и добију.
То значи да се у овом тренутку Космет држи на веома танкој нити америчке воље да до договора не дође. Ако се то догоди, платиће, наравно, Србија, али тешко је замислити да би то могло да буде много скупље од онога што је плаћала док се у последње две владе на Косову квалификовала за наклоност Вашингтона и Берлина. Друга још тања нада у овој етапи косовског конфликта може да буде у блокади договора на терену. Али терен се, међутим, већ припрема за имплемантацију, и то променама у структури српских власти на северу Косова, тако да је ова косовска нит још тања од претходне.
НЕМАЧКА И ДАТУМ
Други важан моменат – рекло би се не мање важан од Космета – је датум за почетак преговора, према коме је веома амбивалентна и сама Немачка, од које он највише зависи. Наиме, уколико до споразума дође, Немцима неће бити лако да одговоре негативно, будући да би то био јасан сигнал Србији да је у ЕУ не жели ни по коју цену, што ће сигурно смањити утицај Берлина на Београд.
Ако пак одговор буде позитиван, то ће значити улазак Меркелове у нови круг проблема код куће, будући да је тамо очекују судбоносни избори, и то у тренутку док се проширењу ЕУ противи више од три четвртине Немаца, уверених да бар трећину свог дана проводе на послу да би зачепили финансијске рупе лењих и неодговорних јужњака. Отуда је вероватно да би немачки одговор могао да буде нешто између – назовимо то полудатумом – што не би сасвим деморалисало српски врх, али не би чак ни на папиру процес српског придружења учинило неповратним.
Речју, датум неће толико зависити од резултата косовских преговора, бар не у оној мери колико се то форсирало кроз медије. На крају, о датуму ће одлучити геополитички разлози, немачки и амерички. То опет значи да Срби – ни Дачић, ни Николић, ни Вучић – неће пружити никакав отпор странцима, ни на Косову ни у ЕУ, већ ће покушати да буду пуки корисници страних одлука. Ако претпоставимо да ће одлука бити полудатум, отуда је за претоставити да ће Дачић у тој полупразној чаши видети само онај пуни део, док ће Вучић, нешто ми говори, у тој полупуној чаши видети само празно. Зашто?
Зато што ће Дачић датумом или оним што ће као датум да представи покушати да одложи изборе и да Вучића наговори да наставе даље, користећи време да консолидује свој пољуљани положај. Вучић ће, желећи изборе што пре, бити мање задовољан датумом настојећи да неуспех, према коме ће Срби бити равнодушни, представи као јак разлог да се иде на гласање, можда чак и пре летњег распуста. Ако победи Дачићева поставка ствари, континуитет давања и српских уступака на свим пољима ће се наставити све док остане ичега за давање. Већ после највише годину дана таква влада биће обесмишљена до краја, суочена са немирима, катастофалном економијом, потпуним безизлазом.
Уколико би победио Вучић, не би, наравно, Србија постала земља евроскептика нити би он променио курс, али би једна врста хлађења свакако могла да се очекује. Утолико пре што би једино у такву владу Коштуница могао да уђе, што би се размонтиравање жутих барона наставило брже него до сада, што би интензивирана борба против криминала, уз све мане, размонтирала сваки траг претходне владе, и што би можда после неког времена Србија могла да води и нешто самосталнију политику.
Наравно, и у једном и у другом случају праве промене у Србији биле би на чекању – у варијанти без избора Србија би наставила да се затеже док не пукне; у другој би биле настављене припреме и чишћење терена за њих. И, наравно, у обе варијанте рђав исход био би вероватнији од доброг, с тим што у првој ништа добро не би било могуће, уколико за добро не држимо интензивирање унутрашњих сукоба, још веће затварање друштва и изливање политике на улицу.
ОСАМ ТЕШКИХ ТАЧАКА
Шта све то то значи?
Прво, у српској политици неће бити никаквог отвореног отпора странцима бар још неко време.
Друго, нада за Косmet састоји се тек у томе да оно макар неће бити за то време толико изгубљено и да његова тапија неће бити толико предата да неће моћи да буде враћена.
Треће, кључно за будући однос Србије према свему, укључујући и Космет, зависиће од датума или, боље речено, од преовлађујуће интерпретације тога у српском врху.
Четврто, све то око датума би нас могло суочити са многим променама на политичкој сцени, попут озбиљног приближавања Вучића и Коштунице, затим тога да Николићу буде ближи Дачић него Вучић или тога да жути доживе потпуни слом.
Пето, неће бити савеза Вучића са жутима.
Шесто, жути ће своју шансу најпре тражити у томе што ће нас убеђивати да они нису толики издајници као ови, а потом, ако им то пође за руком, већ су платили 20 рент а патриота од пера да нас убеде у своје домољубље. Лично, прихватаћу и даље ризик уверења да је у чорби коју Србија данас куса и коју ће тек кусати све месо жуто, а тек шаргарепа напредњачка.
Седмо, у свакој варијанти српска економија биће у страшним проблемима, будући да ће нам од следеће године за функционисање државе требати улазак шест до седам милијарди евра годишње. Њих на Западу нема, а неће их унети у Србију ни Арапи ни Азери. Отуда ће окретање Србије према Истоку мање бити ствар политичког концепта, а више нужде и атавизма, који у једном моменту неће моћи да буду контролисани са Запада.
Осмо, за динамику промена биће веома важно где ће се одливати изгубљени напредњачки гласови ако претпоставимо да ће Вучић за свака три нова гласа на левој страни свог бирачког корпуса губити по један на десној.
Елем, за Србију још има добрих решења, али њени грађани бар још неколико година неће осетити ниједно од њих. Уместо тога, сва решења која нас очекују у претходно поменутим координатама биће од судбоносне важности за будућност. Отуда не верујем да ће овај текст охрабрити икога, осим оних који верују да је добро то што је макар почело.
