Прочитај ми чланак
Шта се то у Србији још има догодити, за шта се припремају сви сем нас?
1.
Не палите се око избора: заказали их или не – а пре ће бити да хоће – избори су, медијски и политички спин. Док страна која изборе прижељкује – Вучић – тврди да партнери у влади коче „реформе“, страна која од избора бежи – Дачић – тврди да су избори кочница или бар успоравање „реформи“. Апорију на свој начин разрешава нова политичка снага у влади – Саша Радуловић – који с правом тврди да „реформе“ не станују ни на једној од наведених адреса, за разлику од њих, додуше, несвестан да „реформе“ нису никакве реформе и да решење није ни у његовом фридмановском приступу, који би Србију поделио на милион људи који раде у здравој тржишној привреди и шест милиона оних који живе од сто евра социјале месечно.
Отуда су избори исто што и „реформе“ у речнику српских политичара. „Реформе“, о којима све говори то што се у њих убраја – ако неко није приметио – и предаја Косова, друго су име за куповину времена од странаца. Отуда су избори – и њихово једногодишње најављивање, и евентуално одржавање – куповина времена код грађана. Јер, док се најављују, њихов задатак је да грађанима саопште да у власти и свету још увек не постоји констелација која би омогућила да се нешто уради за њих. Кад распишу изборе, осим што су они нека врста освежавања емоција између политичара и грађана, они су и нови почетак, а нови почетак је тренутно највиши могући домет политичке класе. Отуда је мало места на свету где политичари на власт долазе толико вољени, а одлазе толико прокажени и омрзнути.
2.
Избори дакле – не наредни избори, него избори уопште – по дефиницији, не решавају ништа. Али не због тога што су, опет по дефиницији, лажирани и што медији и странци обично уз њихову помоћ успевају да легитимишу своју политичку вољу, реч је о нечем другом. Кључни политички проблем Србије није проблем смењивости њене политичке класе. Напротив, она је врло смењива, проблем је што су несмењиве политике, за разлику од њихових носилаца. Шта то значи?
Далеко од помисли како је српска политичка класа невина, питање смисла избора може се поставити и на следећи начин. Шта би се, на пример, догодило кад би следећег јутра носиоци највиших политичких функција у Србији почели да воде заиста одговорну националну политику? Наравно, била би то политика која се не би нимало допала представницима западних сила, тако да би власт најпре била нападнута у медијима, биле би повучене финансијске полуге и Србија би била снажно ударена, пензије и буџетске плате би можда дошле у питање, подигле би се локалне западне агентуре, повећао би се степен насиља, држава би стала и власт би морала да одступи.
Та прича говори много. Истина, данашњу српску власт не амнестира то што, када би Србијом владали други и можда бољи људи од њих, у њој би можда било другачије, али сигурно не би било добро. Отуда, кад год нам се представа не допада, вреди знати да су политичари у њој глумци, док су писци текста и режисери на другом месту, невидљиви. Кад год свој бес саспемо на политичаре, треба знати да су они управо због тога пред нама и да, кад год смо на њих љути због тога што неке ствари раде овако, а не онако, то чинимо јер смо преко њих и сами тек део представе. Наш бес на политичаре има смисла само онда када их питамо зашто пристају да раде то што раде, али кад смо бесни зато што не раде оно што бисмо хтели или желели, тада смо само обичне будале.
3.
И зато избори немају онај прокламовани смисао првораредног демократског института. Ако се с тим слажемо, верујући да је бесмисао избора заправо тражење смисла у револуцији, плашим се да правимо исту грешку. Револуције су у условима о којима говоримо исто врста избора, чак не ни насилнијих од рецимо медијских кампања које прате изборе, али, рецимо, да је тада реч о мало непосреднијем насиљу. Међутим, домети савремених револуција такође се исцрпљују у смени политичке класе, а не политике, и зато се тако често успешне револуције обављају уз помоћ истих оних носилаца моћи који су инсталирали политичке гарнитуре које се руше.
Отуда су револуције итекако системска средства, која се повремено примењују када избори престану да остварују ону неопходну размену емоција између политичке класе и грађана.
4.
Тамо где су избори изгубили смисао, а револуције га нису стекле сасвим је логично да смисао не могу имати ни политичке странке као традиционални видови политичког организовања. Данас гледамо кризу ДС и ДСС, али то не значи да су остале странке, па ни оне на власти, испуњеније смислом од њих.
Криза у ДС видљивија је утолико што је Србија од 2008. нечујно ушла у ону врсту политичког система где више не постоји опозит власт-опозиција, већ опозит систем-маргина. Карактеристика маргине је у томе да не претендује на власт, одакле је она готово по правилу остављена чудном конгломерату идеалиста и пробисвета. Систем, поред власти, чине они који претендују на власт, они који поручују да би могли да чине боље, брже, јефтиније или ефикасније од власти, али не и другачије јер свака „другачијост“ је улазница за маргину.
Отуда је криза ДС, уз још неке елементе, криза странке која је прављена за власт, а није на власти. Иста та криза догађа се, рецимо, и у СНС, али тренутно није видљива јер странку од експлозије чува власт. Уосталом, као и социјалисте. Може ли, међутим, неко да замисли стање у тим странкама већ првог дана кад не буду на власти?
Криза у ДСС би се, ако бисмо се држали инертног закључивања, могла да се опише као криза странке коју је прегазило време. Наравно, требало би се задржати на синтагми „прегазило време“. Замислимо једно племе које се вековима хранило тако што је скупљало плодове и ловило рибу. А онда су наишле тешке године и у једном шатору једне гладне зиме, кад није било плодова и реке биле залеђене, појели су једног свог болесног члана породице. Када су се на пролеће сабрали, схватили су да је у свим шаторима због недостатка хране преживело мање чланова него у оном које је појело члана породице. У том шатору фалио је само један. Од тада би у свим шаторима целог племена сваке зиме појели по једног члана, али је остао је само један шатор у коме су и даље скупљали плодове и ловили рибу. И сваке зиме у том шатору било је највише губитака.
Функционално гледано, тај шатор је највише страдавао јер га је прегазило време. Шире гледано, међутим, тај шатор је плаћао цену свог односа према цивилизацији, јер се људождерство у тој ситуацији показало као технолошки сјајан изум за преживљавање, али и као тешка цивилизацијска регресија, и то видљива само за онога ко је свет могао да види шире од шатора и граница племена.
Отуда је суштина Коштуничине кризе, ако поглед на њу замрзнемо у садашњем тренутку, објективан губитак простора у коме је од 2008. преживљавао – имеђу система и маргине. А то значи да је његов пут или повратак у систем, где неће моћи да има главну улогу, али где ће у одређеној мери моћи да буде користан и себи и Србији, или коначан одлазак на маргину, где више неће моћи баш ништа.
5.
Ако српски политичари имају тако малу улогу у обликовању система и ако се њихови избори своде, у мање или више оштрој мери, на актуелни Коштуничин избор, да ли то значи да је стање потпуно безнадежно. Значи ли то да је са Србијом, осуђеном на људождерство или смрт, готово? Наравно, не. Имамо ли неки опипљив знак да са Србијом није коначно готово?
Док је добар део националне јавности утонуо у најмрачнију неделатну депресију – која се најбоље очитује у томе што је далеко одмакао у тражењу највећег кривца међу собом – док меру своје племенитости очитује ширењем безнађа, на Западу изгледа не мисле да је са Србима завршено. Да је завршено, зар би Немци отварали нову телевизију у Србији, зар би ЦНН у нашем језичком региону правио свој тв-канал? Зар би, на крају, нешто слично најављивала и Русија? Да се разумемо, неки људи од медија веома добро живе, али на медијима се више не зарађује, што ће рећи да се они овде отварају да би остварили утицај и потрошили, а не зарадили паре. Да је са Србијом готово, зар би Британци за амбасадора у Београд слали свог дипломатског специјалца Дениса Кифа, експерта за кризне ситуације кога су пре две године у Русији запамтили као острвску верзију Мајкла Мекфола.
Шта се то у Србији још има догодити, за шта се припремају сви сем нас?
6.
Пре свега, ранији је закључак да се главна политичка динамика унутар политичког система попут овог који је наметнут Србији не одвија на линији власт-опозиција. Политичка динамика, односно политчка сцена какву традиционално памтимо на тој линији, сада се догађа унутар власти, док линија власт-опозиција јесте оно што смо некад звали системом. Ствари ће се дакле догађати унутар власти.
Шта власт сада ради? Вратимо се на почетак: свесна да може да ради онако како јој се каже или никако, односно да не буде власт, она прави „реформе“, што је друго име за испуњавање захтева западних сила, и тим „реформама“ од странаца купује време. Са друге стране, спинује јавност, вара и излази на изборе, покушавајући да купи време код грађана. За шта власт купује време?
Врло једноставно: власт чека да се догоди „чудо“ (назовимо тако нешто што би могла да буде разумна алтернатива у најширем смислу). Е сад, могућности да се догоди „чудо“ повећавају се светским догађањима од 2008. године. Српска несрећа је у томе што је исте те године убијен сваки отпор у српској власти, а чиме би друго него „реформама“. Једначина западних сила је јасна: што је већа могућност да се догоди „чудо“, то Србе ваља затрпати са више „реформи“. Ако се уздамо у нос западњака, разлог све већег притиска за галопирајуће „реформе“ може да буде само већа близина „чуда“. И тада ствари почињу да се догађају све већом брзином.
Ако политичку динамику сместимо унутар власти и ако као главне факторе утицаја на тај видљиви фокус догађања гледамо западне силе, које испоручују „реформе“, и народ, који је после сваке извршене „реформе“ све гладнији и бешњи, тад видимо смисао те динамике. Она не може друго него да произведе „чудо“. Ако баш хоћемо да будемо прецизни, чудо наступа оног тренутка кад власт више није у стању, чак ни уз најбољу вољу, да испоручује „реформе“. Динамику и трендове отуда треба сагледавати и по томе што је свака претходна петооктобарска власт била у стању да дуже времена испоручује „реформе“ од претходне.
7.
И шта се деси када се догоди „чудо“? Готово је? Победили смо? Нисмо, тада тек почиње. Тада, нажалост, имамо Украјину. За коју се, као што се види, наши противници спремају, а и ми ћемо чим у сопственим редовима пронађемо кривца за то што ћемо можда и овај пут имати више среће него памети.
(Нови стандард)
