Прочитај ми чланак
После Украјине све је мање простора за српски благ заокрет од Брисела, који обезбеђује мирну промену парадигме
1.
Шта смо научили у Украјини? Ништа! Српска власт уверена је да је то најбољи доказ колико је мудра њихова политика западних марионета. Тај резон до пола има смисла, од пола је језив. Јер, мисле наши, да је остао на бриселском курсу до краја, Јанукович би спасио власт, а сад, што тако не би спасио своју земљу, па не може баш све на свету да буде приоритет.
Ни оне из друге крајности, који верују да Србију од слободе дели само један добар устанак, Украјина није поколебала. Истинабог, није им баш јасно зашто Путин није послао падобранце на Мајдан, мада ће то разумети као тактички потез под условом да наредних дана баци на трг неку од већих бомби које има.
Поред тога, поуком из Кијева власт жели да увери народ да ћути и трпи код куће, јер ето на шта све могу изаћи ти улични протести. Наравно, није ни то без смисла, све док не послужи као алиби за „реформско“ пустошење истог тог народа. Устаници, за то време, верују да су револуције као играчке – припадају ономе ко је за њих платио, а, како они знају да пара немају, то је гаранција да од улице не треба страховати.
2.
Иако тренутно губитничке, позиције Русије у Украјини нису производ Путинових грешака. Самим тим бацају јасније светло и на руска ограничења, и на предности, и на перспективе не само у Украјини већ и на ширем простору у који спада и Србија.
Путин се у Украјини држао два света начела своје политике: првог, не у отворени оружани сукоб (оно у Грузији ипак је била војна вежба мањег обима); и, другог, не улазити отворено у политичке битке које могу да се изгубе. То значи да опрезни Путин неће са војском отворено улазити у Украјину, па ни на Крим. Изузетак од тог правила може да се догоди само уколико Украјински нацисти на наговор из Вашингтона толико полуде, нађу неког „Лажног Димитрија“ и крену да отворено војнички покоре Крим, што би Путину, ако би остао пасиван, направило и озбиљне унутрашње проблеме.
Овако, Путин ће помагати кримске Русе на сваки начин, и то ће радити чак веома отворено. Већи део Украјине Путин је – треба ли рећи невољно и изнуђено – гурнуо у руке западним силама, тачно предвиђајући шта би ту могло да се догоди. На потврду није чекао дуго: стигла је из Вашингтона, где су већ расправљали о томе да Кијеву дају милијарду долара. Тих мало више од 22 долара по глави Украјинца свакако је добра вест, али само за данас јер се не зна ко ће им дати 22 долара за сутра. Речју, Путин је свестан да Украјина, чија економија потпуно зависи од Русије, не занима ни Вашингтон ни Брисел да је држе у рукама, него их занима само утолико да је у рукама не држи Путин. За сада су показали да су цену тога спремни да плате крвљу Украјинаца, сутра ће бити спремни да плате и крвљу Руса, али својим парама тешко да ће плаћати. Перспективно гледано, Запад ће од Украјине успети да задржи само онај део који је већински насељен светом који неће са Русима по цену да нема хлеба да једе, што и није толико мало, али је мање од половине земље
3.
Отуд је руски пут до Украјине веома заобилазан, што сигурно није Путинов жељени избор – ипак је реч о руском Косову, месту где су рођени и руски дух и руска држава – али тактике које бирамо у животу најчешће су производ наше свести о сопственим ограничењима и слабостима. А руска ограничења и даље су велика иако ни близу онима од пре пре 15 година. Пре свега анкете у Русији показују да већина становништва није за отворену интервенцију у Кијеву. То ће рећи да Руси још увек нису иживели своју авганистанску трауму, као што нису савладали ни онај много опаснији недостатак самосвести очитован у жељи да се допадну Западу макар упола онолико колико се Запад допада њима.
Наравно, ради се о још једној дубокој сличности између Срба и Руса, два народа која су са сличним разлозима, мотивима и резултатима, што споља што изнутра, систематски разваљивани цео век. А то јесу озбиљна ограничења за руског лидера, колико год да нису за српски врх, који то и не осети јер знакове те болести показује у много већој мери него народ.
Зато, када се Путину замера због тога што се у Украјини поуздао у Јануковича или зашто се у Србији узда у, рецимо, Дачића, поставља се питање а на кога је то могао да се поузда. Наравно да би се у Украјини лако нашло оних који би Русији радо дали више од Јануковича, као што би се у Србији нашло радијих од Дачића. Али где су они? Углавном на политичким маргинама, без моћи да се успну. И, што је још горе, без разумевања прилика, са врућом жељом да искористе све понуђене пречице, они су више оптерећење него пожељан партнер Русији. Због тога Москва радије бира дачиће, јануковиче и њихове екипе, свесна да своје паре зарађене са Русијом држе на Западу, још свеснија да своју децу, коју су учили руске песмице, школују на Западу. Таман толики је заостатак Русије на терену у игри са Западом, таман такве су посткомунистичке елите у свим земљама источне Европе, укључујући Украјину, Србију и Русију – олош какав се виђа само на дан краја света. У таквом свету Путин је са својом екипом у руском друштву још увек више инцидент него правило, а од тога хоће ли правилом постати зависи судбина Русије, па у неком смислу и судбина човечанства.
4.
Догађања у Украјини у извесном смислу због свега тога ће, бар у првом таласу, имати веће реперкусије по Србију него по Русију. Прво, поред својих старих претњи, Србија је данас пред претњом „наранџастом револуцијом“ и, ако је неког простора и имала, колико год да га њен врх није користио, тог простора је после Мајдана још мање. Мораће, по свој прилици, да у владу прими и такав свет за кога је Соња Бисерко носилац Обилићеве звезде; мораће да изручи Милета Додика и Републику Српску; мораће да изведе реформе које ће имати значење последњег ексера у сопственом сандуку; мораће да се одрекне устава као последњег оружја своје државности.
А онда ће, када више не буде имала стомака за све то, када више не буде имала снаге у рукама да испоручује све те захтеве, морати да се побуни или ће сама имати побуну. Шта год да буде од тога, за српски благ и округао заокрет од Брисела, који једини обезбеђује мирну промену парадигме, после Украјине простора је све мање.
Русија ће нам у томе бити од користи само ако стрпљиво настави са својом економском понудом, и ако нам помогне да је грађани разумеју и као политичку алтернативу. Јер нема бољег амортизатора за грађански сукоб од величине и јасноће алтернативе, као што нема бољег окидача за њега него што је безнађе које сиђе дубоко у друштво. Какогод, Србија ће први удар морати да издржи сама.
5.
Савладавање тог удара биће дакле препуштено слабашним унутрашњим ресурсима. Ти ресурси могу се ојачати озбиљним унутрашњим дијалогом о будућности Србије, али антибриселске снаге и заговорници националне политике у земљи немају право да се жале што тај дијалог неће отворити ни медији ни власт, кад не могу ни да га саме остваре између себе. То што се за изборе нису организовали као браћа, па су се, као да је то једини начин, организовали искључиво као непријатељи, не говори добро о њима, озбиљно отварајући питање да ли се она епидемијска недораслост посткомунистичких елита у Источној Европи не односи само на њен прозападни део него, не мање, и на суверенистички.
(Нови стандард)
