Прочитај ми чланак
Одговорни РС морају да формулишу план зато што – као за Венецуелу – и за њено уништење постоји и примењује се већ припремљен план.
РИКЕРОВ ПЛАН
Прекид званичних односа и „изоловање“ таргетираног лидера пред елиминацију је стандардна пракса у западном политичком репертоару. Такође и узгредан покушај изазивања раздора у његовом најближем окружењу, што је Рикер у овом случају потврдио додавши да ће се убудуће састајати само са Небојшом Радмановићем и Игором Радојичићем (и Драганом Чавићем, то се подразумева).
На мање комичној равни ради се интензивно на задавању материјалних удараца Републици Српској (а то практично значи њеним пореским обвезницима) подношењем бројних тужби за одштету. Пример је накнада од пола милиона конвертибилних марака коју је сарајевски суд доделио “цивилним жртвама” на штету Републике Српске.
Прослава годишњице Републике Српске 9. јануара такође је на нишану у склопу стратегије вршења психолошког и пропагандног притиска. „Оснивањем ‘Српске Републике БиХ’ започео је пројект ‘ослобађања’ дела територија БиХ под српском контролом. Заправо, реч је о почетку спровођења геноцида. Због тога сматрамо да је 9. јануар дан који треба обележити као Дан геноцида“, у саопштењу тврди организација Млади Муслимани и „позива све невладине организације, институције, асоцијације, интелектуалце да на одређени начин обележе 9. јануар трибином, предавањем или промоцијом неке књиге која говори о агресији над Бошњацима“.
Фабриковање кризе у Коњевић Пољу у вези са језиком на коме се врши настава бошњачким ђацима саставни је део истог концепта. Испостављањем фриволних захтева (право на недефинисану „националну групу предмета“, да учитељи бошњачке деце буду Бошњаци па чак и да бошњачкој деци не сме предавати наставница која говори на екавици) заоштравају се односи између две заједнице и припрема се терен за интернационализацију вештачки створеног спорног питања. Корак у том правцу већ је учињен када су незадовољни родитељи из Коњевић Поља у знак протеста данима штрајковали испред зграде ОХР у Сарајеву, а да нико није поставио питање одакле тим сиромашним људима средства за такве активности.
ПРИМЕР ВЕНЕЦУЕЛЕ
Ако неко сумња у озбиљност припреманог напада на Републику Српску, треба да се упозна са документом План естратéгицо венезолано [Стратегијски план за Венецуелу]. Разрадиле су га три НВО који се финансирају и делују као трансмисиони каиши западне политике на јужноамеричком континенту. Између овог плана за свргавање демократски изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура и тактике која се у Републици Српској све очигледније примењује ради обарања Мадуровог демократски изабраног колеге Милорада Додика аналогије су запрепашћујуће. Неколико појединости биће довољно да то покаже.
О аутору
Стефан Каргановић je aмерички адвокат српског порекла и председник невладине организације Историјски пројекат Сребреница из Холандије.
„Усавршити конфронтациону и радикалну реторику Енрике Каприлеса” [кандидат опозиционе коалиције – наша примедба].
„Подизати емоције порукама које су кратке али допиру до најширих слојева становништва, а социјалне проблеме приказивати у таквом светлу да се изазову друштвени немири. Погоршати несташице спречавањем редовне доставе производа из основне потрошачке корпе крајњим корисницима.”
„Организовати и интенсификовати саботажу свих система који пружају основне услуге становништву… како би се одговорност за неефикасност и пропусте могла свалити на владу.”
„Створити кризно стање на улицама да би се оправдала интервенција северноамеричких снага, НАТО пакта и Колумбије[суседна Колумбија је традиционални ривал Венецуеле и њена влада је у политичкој орбити САД – наша примедба]. Кад год је то могуће, немири треба да резултирају мртвима и рањенима. Подстицати вишедневне штрајкове, масовну мобилизацију, проблеме на универзитетима и у другим друштвеним секторима, као и у државним установама.”
„Мобилисати све расположиве снаге у циљу дискредитовања и слабљења власти на начин који ће дизати кредибилитет опозиције. Уз подршку североамеричке владе, приказати повезаност владе и високих функционера са трговином наркотицима и прањем новца.”
У Плану за Венецуелу износи се још низ тачака у истом духу. Упркос томе што су Венецуела и Република Српска две врло удаљене и скоро потпуно различите земље, повезује их једна важна сличност – њихове некооперативне владе маркиране су за одстрел. У оба случаја оперативни стил, модус операнди, одаје исте отиске прстију. Тешко је избећи закључак да се у Венецуели и Републици Српској одвија у основи исти процес, уз примену врло сличне методологије политичког преврата дириговане из иностранства, и да се локални кадрови обучавају из истих уџбеника.
ШТА СЕ МОРА УРАДИТИ
Како одолети? Противник је моћан, упоран и професионално организован скоро до савршенства. Жртва је пословично немарна, површна у процењивању опасности које јој прете и спора да на њих ефикасно одреагује. Чаробног и једноставног решење нема. Ипак, не постоји ни један разлог да противник постигне свој циљ осим ако му се пасивношћу не створе услови за то. Са неколико благовремено предузетих корака, успешан преврат може бити доведен у питање и спречен.
[1] Први и најосновнији корак је подизање јавне свести о чињеници да је Република Српска у опасности и да је предмет концентрисаног политичког напада са коначним циљем уништења. Лични напади на њеног највишег претставника су подли и неосновани, али су ипак диверзија. Они служе као димна завеса да би се прикрио прави циљ јер, да га је свесна огромна већина грађана га никада не би прихватила. Опасност се мора прецизно дефинисати да би противмере биле ефикасне. Она је превасходно политичке, а не војне или неке друге природе, и одбрана такође мора бити разрађена са приоритетним ослонцем на политичка средства. Садржај тих средстава је тема за посебну расправу, али овим општим правцем се мора ићи.
[2] Инострани планери преврата принуђени су да делују из сенке. Корумпиране локалне пионе професионално су обучили да се лажно претстављају и да наступају са лажним паролама. Стога ће се битка за Републику Српску 2014. године одвијати пре свега на нивоу информација и перцепција, или „управљања утисцима“ како би се изразио српски аналитичар из Америке Небојша Малић.
Противничка страна располаже знатним материјалним и техничким предностима, али није свемоћна, а доказ за то је да не би имала изгледе на успех да не прикрива своју праву агенду и не наступа под лажном заставом. То је њена неуралгична и најслабија тачка и уједно најјачи адут одбране. На методологију преврата и његове главне актере мора се уперити снажан рефлектор да би јавност схватила одакле јој прети опасност.
[3] Закон којим би се регулисала обавеза свих невладиних организација и сличних предузећа и удружења која примају материјална средства из страних извора да се региструју и да формално обзнане врсту и степен зависности од финансијских извора који потичу изван Републике Српске мора се донети хитно. Користан модел је амерички закон којим се регулише ово питање, Foreign Agents Registration Act.
Сврха америчког закона није да ограничава делатност организација чији се спонзори и крајњи корисници услуга налазе у иностранству, него само да те чињенице документује да би се јавности помогло да информисано процени мотиве, природу и ефекат њиховог рада. Руска Федерација је пре кратког времена донела сличан закон, који америчку регулативу такође узима као модел. Влада Републике Српске треба што пре да формира експертску групу која ће проучити садржај и примену ових законских норми у САД и РФ да би се принципи уграђени у њих могли прилагодити потребама Републике Српске.
[4] Дефанзивни образац понашања се мора прекинути. На вишеструке нападе из разних праваца не може увек одговарати само један човек, ма колико снажан и динамичан био. Влада Републике Српске треба да формира посебан нестраначки биро у чији састав ће ући тим домаћих и страних специјалиста који ће знати да користе расположиве информативне ресурсе да на сваки изазов реагују документовано, ефикасно и без одлагања. При томе, мора се повући оштра разлика између патриотске опозиције која поштено ради свој посао и стране агентуре која под плаштом опозиционог наступања ради посао својих страних спонзора.
Одговорни фактори у Републици Српској морају да формулишу свеобухватан Стратегијски план за спас Српске зато што – као за Венецуелу – и за њено уништење постоји и примењује се већ припремљен план.
Стручњаци који су проучавали обојене превратничке „револуције“ што се већ више од једне деценије спроводе на разним тачкама света углавном по истом шаблону процењују да је за успешну припрему и извођење преврата у просеку потребно око годину и по дана. До избора 2014. остало је нешто мање од године.
