Прочитај ми чланак
Тешко је очекивати да атлантистички центри моћи могу да у потпуности контролишу и усмеравају албанске националне тежње.
Ако се албанско питање отвори у једном делу Балкана, то ће имати последице и у другим деловима.
Бомбардовање СР Југославије и истискивање Србије са Косова и Метохије директно су водили и ка албанској националној хомогенизацији у Македонији. Свега две године после завршетка оружаних борби на КиМ дошло је до узбијања међуетничког сукоба у Македонији и САД су потрошиле целу деценију да тешком муком одржавају привидан мир у овој земљи.
Проблем уопште није решен, а у готово свим истраживањима јавног мњења у Македонији видљиво је да и не може бити решен – међуетничка дистанца и степен неповерења између словенско-македонског и албанског становништва је све већи. Ако САД тешком муком успевају да одрже привидну стабилност у Македонији како ће то тек моћи на целом Балкану. То је немогуће.
Ипак, у свакој калкулацији о српским геополитичким перспективама ова намера атлантизма мора бити узета у разматрање. Посебно што се територијална експанзија Албанаца, њихове политичке и оружане акције могу усмерити ка три правца.
Први је Рашка област, чијом дестабилизацијом се прекида комуникација између Србије и Црне Горе и тиме онемогућава приступ Србије јадранском приобаљу. Дестабилизација Рашке области уводи и фактор муслимана Бошњака у ову геополитичку борбу чиме би се додатно проблематизовали српско-муслимански односи. То проблематизовање се не би само одразило у Рашкој области, већ и у БиХ, на релацији између БХФ и Републике Српске. Други правац је Бујановачко-прешевска област коју у великом броју такође насељава албанско становништво.
Атлантистички план о стварању хоризонталне балканске геополитичке осовине укључивао би дестабилизацију ове области, јер би се на тај начин обезбедила додатна стратешка дубина ширег региона Скопља у којем се налази и важан аеродром (Скопски Петровец). На овај начин био би направљен директан спој између бугарског и албанског фактора (претпостављеним потискивањем српске зоне контроле са подручја општине Трговиште), чиме би значајно био поправљен геополитички положај и Бугарске и Албаније.
Губљење контроле над било којим од ова два правца за Србију представља ненадокнадив губитак и практично уводи земљу у дубоку континенталну изолацију – политичку, економско-трговачку и саобраћајну. О томе шта би значило губљење контроле над оба правца не треба пуно трошити речи.
Трећи могући правац албанског територијалног експанзионизма јесте топлички крај. Ради се о области географски ослоњеној на тзв. републику Косово у којој је изражен тренд депопулације. Овај регион има одређене пољопривредне и индустријске потенцијале, па због тога и може бити атрактиван за насељавање Албанцима.
Притисак на ова три правца Албанци са Косова и Метохије не морају да изврше само уз помоћ и асистенцију атлантизма. У томе им може помоћи и прикључивање двема другим концепцијама. Пре свега намерама неоосманизма
Неоосманистички планови о формирању „зелене трансверзале“ су потпуно подударни са албанским претензијама ка Рашкој области и бујановачко-прешевској области. У том контексту, за неоосманизам Приштина представља вероватно и кључну геополитичку тачку на целом Балкану.
Приштина је контактна зона између источног крака „зелене трансверзале“ који би долазио из Бугарске и југоисточног крака који би долазио из Македоније, а из ње би се пут даље настављао преко Рашке области ка Сарајеву. Преко Призрена и Тиране, Приштина је спојена са луком у Драчу, што јој такође повећава важност. Поред тога, треба истаћи и да турски утицај међу албанским муслиманима (а на КиМ је то 99 одсто Албанаца) константно расте.
Окретање албанских мухамеданаца ка религијским коренима је видљиво, а на том пољу највећи је утицај турског ислама, мада има и других утицаја – саудијског и иранског пре свега. Турска је и велики инвеститор у овом делу Балкана, значајан спољнотрговински партнер, а поред свега, још и велики број Албанаца (косовских, македонских и оних из Албаније) емигрира ка Турској у потрази за послом.
Албанска дијаспора у Турској је велика, добро организована и прилично утицајна и у Анкари, и у Тирани, и у Приштини, па је ово још један канал за прављење чврстог албанско-турског повезивања.
Претњу по српске геополитичке интересе посебно представља већ описана могућност пактирања атлантизма и неоосманизма на Балканском полуострву. Стварање овог пакта ставља Албанце, а пре свега косовске Албанце, у епицентар балканског геополитичког оквира. С обзиром на подударање претпостављених албанских геополитичких циљева са циљевима неоосманизма, и стратешку и логистичку подршку коју би пружио атлантизам заједничком албанско-неоосманистичком наступу на Балкану, Албанци постају доминантан фактор на Балкану.
Ова претња јесте велика, али треба напоменути и неке ограничавајуће факторе. То су и могућа контрареакција, пре свега српско-грчка и могућност чвршћег везивања ове две земље за евроазијске геополитичке циљеве, што није у интересу атлантизма; и проблем приближавања Турске и Бугарске, пошто би јачи уплив Турске на овакав начин вероватно „гурнуо“ Бугарску ка договору са Србијом и Грчком; и међусобни односи муслимана Бошњака и Албанаца који имају заједнички интерес да потисну присуство Србије из Рашке области, али и ништа више од тога; и наведене системске проблеме са којима се среће тзв. република Косово, а који нису најбоља препорука за било какво стратешко планирање и дугорочно позиционирање неоосманизма у овом делу Балкана.
Директни континенталистички интереси на Косову и Метохији везани су за остваривање контроле над овим подручјем ради приближавања Отранту. Такође, континенталистички циљеви у Панонској низији и Подунављу могу бити лакше остварени уколико је положај Србије слабији, па је и то један од разлога за сарадњу са косовским Албанцима.
Немачку и поготово Аустрију, са једне и косовске Албанце са друге стране везују дуги и традиционално добри односи. У одређеном развоју околности, сасвим је могуће да се тзв. република Косово определи ка стратешком повезивању са Немачком. Немачка је заинтересована и за експлоатацију лигнита и производњу електричне енергије на КиМ, што у тешкој економској ситуацији у којој се налази ово подручје (практично, цела територија КиМ може се означити као економски девастирано подручје) може додатно усмерити Приштину ка Берлину и Бечу.
И овде постоји неколико ограничавајућих фактора, а они се пре свега тичу неблагонаклоног погледа атлантизма ка ширењу континенталистичке зоне утицаја или чак зоне контроле на ово подручје, као и могућих будућих немачко-турских односа.
Приближавање косовских Албанаца континентализму вероватно би водило постепеном повезивању Србије са атлантистичким центрима моћи, што по албанске геополитичке циљеве није добро.
(Факти)
