Прочитај ми чланакВучић је прешао пут од „не дам Косово“ преко „не дам Газиводе“ до глуматања одласка са власти па сад сарадници „не дају“ њега. Тај косовски лупинг моћи ће да одгледају само они са јаким желуцем.
Овог понедељка са насловница српске штампе „Олуја“ напада потенцијалног читаоца свега трипут. Ефраим Зуроф, директор јерусалимског центра „Симон Визентал“, за Новости каже да „Европа Хрватима не сме да опрости ‘Олују’“. Друго, Информер тврди да „Пајтићев сарадник“ прети „Олујом“ у Србији. Треће и најважније, Дарко Глишић, први напредњачки оперативац, за Српски телеграф каже: „Ако оде Вучић, на КиМ стиже нова ‘Олуја’!“
Глишић је, у изливу фанатичне оданости шефу, на викенд баталио обилажење напредњачких провинција и дисциплиновање локалних одбора и размилео се по медијима да објасни Србима каква их недаћа чека ако се Вучић, опхрван неразумевањем око Косова, разочаран народом, са власти повуче у тиховање. Он, Глишић, се указао као индијска удовица из 18. века – ако Вучић политички згасне, и Глишић је спреман да легне на његову ломачу.
Сво то реторичко подвижништво под Вучићем има дугу историју. Неспавање или тек дремка у касарни, аскетизам који му не дозвољава ни да прогуне шницлу у Канцлерамту, храбро гледање камери у очи из дана у дан, све за добробит тог истог, недовољно доброг и недовољно протестантског народа.
Вучић је од говора у Глини и гледања Сарајева са брда, од „не дам Крајину“ ишао ка „не дам Косово“, преко „не дам Газиводе“ и „не дам да Росу дође на север“, све до таблоидне инсценације напуштања политике како би сарадници и ботови могли да „не дају“ њега. Само да Вучић остане, да некако претекнемо!
Вучић је двадесет својих година летео у јату националистичких јастребова, све убеђујући Србе да треба да се кољу за сваки метар имагинарне Велике Србије. Прошлог четвртка се први пут експлицитно аутовао као присталица „разграничења“ и ваља му сада убрзано кувати ону пословичну жабу. Шерпу са жабом он греје бацачем пламена јер не зна друкчије, јер му је такав персонал и јер му је до сада сасвим добро ишло.
Некаквог ће референдума бити, то је извесно, и греше они који мисле да је Вучићев циљ да дил са Приштином на том плебисциту пропадне, а он пред западним партнерима немоћно слегне раменима. Он је негде обећао да ће завршити Косово и то је његов усуд.
Уз пропагандну моћ и напредњачку клијентелу којом располаже, са бланко-чеком да ради шта хоће ако завршава Косово, Вучић је као и толико пута до сада у игру увукао све, од монаха у манастиру Дечани, преко целе опозиције до последње продавачице на пијаци од Суботице до Прешева.
Нада је јалове опозиције да ће га срушити на теми „разграничења“ кад већ не може на трицама и кучинама попут гажења демократије, слободе медија, независности правосуђа и алавости његове екипе на буџетске паре.
Многоглави Савез за Србију је дао десни жмигавац да обиђе Вучића, да квалитетније „не да Косово“ него што га је Вучић икада „не давао“. Другим речима, опозиција чини све да Вучић споља изгледа као једини реалан по питању Косова, једини спреман да – макар уз медијски линч критичара и макар због очувања своје мафијашке власти – призна да Косово или барем његов већи део већ дуго нису под контролом Србије.
Онима са слабијим желуцем се препоручује потпуна изолација од медија наредних месеци. Састанак у Бриселу у септембру већ се проглашава судбоносним, а ствар изгледа ваља одрадити до маја када се бира нови сазив Европског парламента. Множиће се у Вучићевој мелодрами до тада тобожњи државни удари и атентати, режимска машина ће млети сваког ко се усуди да мисли мало другачије. Биће гадније него икад.
