Pročitaj mi članakPljačkaška strategija Aleksandra Vučića predviđa izvlačenje novca iz budžeta za izgradnju Nacionalnog stadiona i sajamskog kompleksa u Surčinu, širenje "Beograda na vodi", otvaranje tri ili pet rudnika litijuma i još 35 rudnika zlata, bakra i ostalih sirovina, kao i ugradnju u infrastrukturne projekte.
Архитектонско решење сурчинског стадиона направио је шпански студио „Fenwick Iribarren“, који је исте или сличне објекте градио у Мароку, Венецуели, Гибралтару и Албанији. Начине на које Вучић и његови ортаци из напредњачког картела намеравају да приграбе 50 милијарди евра анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Све је спремно за пљачку века. Александар Вучић је себи обезбедио председнички мандат до 2027. године, а толико је предвиђено да траје и мандат његовог картела у Народној скупштини. Плен, који Вучић намерава да узме у том року, износи око 50 милијарди евра.
На мети су паре из буџета које су намењене за организацију ЕXПО, београдски метро, изградњу стамбених и пословних зграда у Београду, пројекат „Чиста Србија“, пет рудника литијума и два злата, као и још 35 локација за експлоатацију осталих руда и минерала, трговина наоружањем и војном опремом, продаја ЕПС-а и Телекома… Само на тим пословима, Вучић и његови политички и пословни ортаци могу да очерупају Србију више него све претходне власти заједно.
План је детаљно разрађен. Вучић намерава да на пројекту ЕXПО приграби око 15 милијарди евра. У августу прошле године, кад је објављено да је Београд добио прилику да организује ту манифестацију, Вучић је најавио да ће инвестиција износити 10 милијарди евра. Два месеца касније подигао је цену на 12, а потом на 18 милијарди евра. Чак и ако се на томе заврши лицитирање – а неће – очигледно је да су цене петоструко надуване. Француска ће ове године у организацију Олимпијских игара инвестирати осам милијарди евра. С обзиром да је Београд добио скраћену верзију ЕXПО (не праву светску изложбу, него специјализовану верзију на тему музике и спорта), реална цена изградње објеката сигурно неће бити већа од три милијарде. Разлику између реалне и коначне цене, која ће бити вишеструко увећана, поделиће Вучићи и њихови пословни партнери, а све ће да плате грађани.
Пример ЕXПО показује како функционише Вучићев коруптивни систем. Тај пројекат је само додао уз два претходна, која је покренуо пре три године – изградњу тзв. Националног стадиона и новог комплекса Сајма.
Кад је Вучић, усред пандемије корона вируса, почео да најављује изградњу фудбалског стадиона у Сурчину, нико није ни претпоставио да је то тек почетак мегаломанске пљачкашке акције. Но, он је већ тада имао јасну визију свог упада у републички буџет, који ће нанети несагледиву штету држави и народу. Док се јавност – политичка, стручна и навијачка – бавила критиком оправданости те инвестиције и локације, Вучић је већ тада почео припреме за премештање београдског Сајма са садашње локације чак у Сурчин.
Као мамац, јавности је приказао неколико компјутерских илустрација изгледа будућег стадиона. Међутим, тек увидом у комплетна архитектонска решења открива се да је Вучић и тада знао да ће на том простору, на сурчинским ливадама, бити изграђен и нови сајамски комплекс, као и објекти који су намењени за одржавање ЕXПО.
Магазин Таблоид поседује комплетан пројекат, који је направио шпански студио „Fenwick Iribarren Architects“. Решење за Национални стадион, као што се види из тог материјала, усклађено је са плановима за изградњу сајамског простора. Пројекат је, као што се наводи у документацији, завршен и презентован 26. јула 2023. године, дакле пре него што је донета коначна одлука о рушењу старог и изградњи новог Сајма.
Пројекат је направљен и пре него што је буџетом опредељен новац за његову реализацију, што доказује да је Вучићева воља јача од свих закона и прописа. Кад он одлучи да покрене неку акцију за черупање буџета, државне институције, од Народне скупштине до општинске самоуправе, сви морају да се прилагоде његовим лукративним интересима. А, његов интерес је да што више новца прелије из буџета у своје џепове. Пример тзв. Националног стадиона показује и размере његовог апетита.
Стадион „Сан Мамес“, фудбалског клуба Атлетик из шпанског града Билбао, идентичан је архитектонском решењу за српски Национални стадион. Осим минималних стилских одступања у дизајну кровне конструкције, све је исто: величина, број седишта, врсте материјала… Шпански студио „Фенwицк-Ирабаррен“ рекламира пројекат у Београду као „Први гарден-стадион на свету“. Дизајнери су се сетили да фасаду украсе цветном декорацијом. Највећа разлика истакнутута је у цени. Изградња „Сан Мамеса“ је коштала укупно 225 милиона евра, а из српског буџета за прошлу и ову годину већ је одређено 920 милиона за тзв. Национални стадион. Притом, то није коначна цена. Кад све буде готово, рачун, који ће платити грађани Србије, биће бар милијарду евра већи него онај у Билбау.
За Национални стадион је обезбеђено земљиште од 32 хектара, на коме ће бити изграђени пратећи објекти и 4.500 паркинг места. Шпански студио је, по истом решењу, направио пројекат за стадион у Каракасу у Венецуели. Међу пројектима које је израдио студио „Фенwицк-Ирабаррен“ истичу се стадиони Фудбалског клуба Еспањол у Барцелони, затим у Сарагоси и, вероватно најатрактивнијег дизајна, Нова Местаља у Валенсији. Тај студио је направио пројекте за неколико стадиона у Катару, на којима су се играле утакмице Светског првенства 2022. године, а посебну пажњу је привукао „974 Стадиум“, који је направљен од 974 бродских контејнера. Такође, „Фенwицк-Ирабаррен“ је направио пројекте и за националне стадионе у Мароку, Гибралтару, па и за онај у Албанији.
Управо у време изградње стадиона у Тирани, албански премијер Еди Рама је свом побратиму Александру Вучићу предложио да користи услуге Марка Фенвика и Хавијера Ирибарена, власника архитектонског студија из Шпаније. Вучић их је одмах ангажовао за реконструкцију Савског трга у Београду. Према њиховом идејном решењу преуређен је плато испред старе Железничке станице, где је постављен споменик Стефану Немању. Огољени простор, поплочен бетонским блоковима, без дрвећа, можда изгледа лепо Горану Весићу, али не и нормалним људима. Но, осим дизајнерске пустоши, проблем је настао и са квалитетом радова. Не зна се да ли је кривица до шпанскох атхитеката или српских грађевинара, али на неколико места су попуцале бетонске плоче, испод којих су се налазиле јаме дубоке по два-три метра.
Урбанистички завод Београда направио је просторни план сајамског комплекса на 113 хектара у Сурчину, где ће бити изграђено неколико хала, павиљона, пословних зграда и хотела. Комплекс ЕXПО 2027 подељен је у три просторно-функционалне целине.
Изложбени простор од око 83 хектара подељен је у грађевинске парцеле од минимум пет хектара. Кад се томе дода изградња пратећих смештајних и комерцијалних капацитета, као и саобраћајница, које ће повезати тај комплекс са аеродромом „Никола Тесла“, као и нова траса линије БГ воза и обилазнице Нови Београд – Сурчин, као дела ауто-пута Е-763, може да се претпостави колико десетина милиона евра ће узети Вучићеви тајкуни, специјализовани за високу уградњу у инфранструктурне послове, који се финансирају из државног буџета.
Пошто је Вучић, само у прва три месеца након што је Београд добио организацију ЕXПО 2027, подигао цену радова са 10 на 18 милијарди, логично је очекивати да она, на крају, стигне до 30 милијарди. Послујући по тим принципима, Вучић и његови ортаци су кроз монополске комбинације у инфраструтури већ згрнули неколико десетина милијарди.
Није лако ни набројати све примере тог начина пљачке. Београдски метро је процењен на 2,2 милијарде евра, да би уговор са француском компанијом био потписан на 6,2 милијарди евра. Наравно, и ту се очекују додатни трошкови, које ће платити грађани Србије. Првим уговором о изградњи Фрушкогорског коридора је одређена цена од 202 милиона евра, да би се, чим су радови почели, утростручила и скочила на 606 милиона евра.
Моравски коридор је уговорен са једном кинеском компанијом на нешто више од 400 милиона евра, а промена партнера, увођењем конзорцијума „Бехтел-Енка“, цена је подигнута на преко две милијарде евра. У врху тог коруптивног списка налази се и пројекат „Чиста Србија“, за који је Влада Србије од Кине узела комерцијални кредит од 2,2 милијарде евра. Вучић је одбио понуду Европске уније да она покрије 80 одсто тог пројекта. Одбио је јер не би могао да новац из европских фондова преусмерава коме и колико хоће, да диже цене и провизије. Лепше му је овако. Он и његови ортаци ће разграбити паре из кинеског кредита, који ће враћати нормални људи, жртве њиховог пљачкашког похода.
Само у Београду годишње се спроведу грађевински послови вредни милијарду евра, и то не рачунају мегаломански пројекат „Београд на води“. Премештањем Сајма у Сурчин, и рушењем старих зграда на савском приобаљу, ослободиће се додатних 280 хектара грађевинског земљишта за ширење „Београда на води“. Ако се тако настави, а хоће, највећа европска праоница прљавог новца протегнуће се до Чукаричке падине.
У Вучићевом трогодишњем плану за черупање Србије значајно место заузима и реализација договора са белосветским рударским компанијама Рио Тинто, Данди, Зи Ђин и осталима. Нацртом Просторног плана Републике Србије предвиђено је отварање 40 нових рудника. Страним компанијама су најзанимљивија налазишта литијума и злата. За експлоатацију злата на Хомољу и Старој планини заинтересована је канадска компанија Данди, али још није направила комплетан пројекат, укључујући и студију о животној средини, без чега не може да добије дозволу за почетак радова.
На три локације – Јадар, Цер и Букуља – откривена су налазишта литијума, а први резултати истраживања показују да су те руде има у великим количинама и код Рашке и Врања. Засад, Вучић жури са пројектом Рио Тинта у Јадарској долини.
– Литијум је наше бело злато. Морамо да искористимо ту шансу да променимо будућност Србије – рекао је Вучић пре неколико дана, најављујући нову пропагандну кампању, којом намерава да обезбеди Рио Тинту почетак радова.
У тој кампањи истиче се и министарка Дубравка Ђедовић-Негре-Хандановић. У складу са својом интелигенцијом, кључни доказ исплативости експлоатације литијума засновала је на теолошким догмама.
– Имамо прилику, богати смо, лежимо на милијардама, буквално од разних стратешких минералних сировина и желимо да их користимо на најефикаснији могући начин у интересу, пре свега, наше индустрије, производње, развоја привреде. Да ли неко не жели да у западној Србији људи имају могућност да зарађују хиљаду, хиљаду и по евра? Коме то иде у прилог? Наша земља је богата минералним сировинама, рудама. То се односи на литијум, борат, кобалт, никл, злато, сребро, угаљ, који је такође стратешка сировина. Ми треба те сировине да експлоатишемо на најодрживији начин, јер то нам доноси, пре свега, економску корист и то повећава наш бруто домаћи производ. то повећава наше плате и пензије наших грађана јер можемо да пунимо буџет. Покренули смо стратегију развоја минералних сировина, која не постоји задњих 15 година, нажалост. Завршен је јавни позив, уговарање је у току, добићемо је ове године. Покренули смо измену Закона о рударству да би што више заштитили интересе, пре свега, наше земље, наших грађана. ти закони су се мењали у задњих 20 година на један или други начин. Некад су нас штитили више, некад мање, али засигурно смо идентификовали где можемо да га унапредимо и он ће бити реализован – рекла је недавно у интервјуу за РТС „министарка за литијум“, уз констатацију да је „литијум дар од Бога“.
Министаркин самозвани „Бог Сунца“, Александар Вучић, већ је узео „дар“ од Рио Тинта. То је и признао у једном јавном обраћању, кад је завапио: „Ако отерамо Рио Тинто из Србије, мораћемо да им вратимо милијарду евра“. Закон не обавезује Републику Србију да врати новац компанијама које су вршиле истраживање терена, као ни обавезу да управо оне добију право на експлоатацију откривених руда и минерала. Дакле, Вучићев страх од обавезе да врати Рио Тинту милијарду евра односи се само на њега и његове саучеснике у том прљавом послу. Пошто Вучић, као што је познато, никад никоме није вратио оно што је узео, логично је што покушава да испуни преузете обавезе и омогући Рио Тинту да уништи животну средину у Подрињу, а и много шире.
Вучићу се жури да страним рударским компанијама обезбеди пословне комбинације какве год желе. Кад им изручи неколико старих и 40-ак нових налазишта, згрнуће провизију од неколико милијарди евра. С друге стране, експлоатација тих рудника, као што је и предвиђено законима, обезбедиће прилив од око четири одсто профита страних компанија у републички буџет. Другим речима, Вучић ће рудно богатство Србије продати за ситне паре, а изазваће катастрофалне последице по животну средину.
У Вучићевом трогодишњем пљачкашком плану посебно место има производња и трговина наоружањем и војном опремом. Осим финансијског профита, он очекује и политичку корист од тог бизниса. Иако се хвали јуначком упорношћу с којом одбија да уведе санкције Русији, Вучић скрива чињеницу да „колективни Запад“ то уопште не тражи од Србије.
После почетних притисака да Србија усклади спољну политику са Европском унијом, односно да уведе санкције Русији, западни центри моћи су проценили да је довољно то што Вучић подржава све декларације и резолуције у којима се осуђује руска инвазија на Украјину, укључујући и ону у којој је Србија преузела обавезу да ухапси и Хашком суду изручи све Русе, па и Владимира Путина, који су оптужени за ратне злочине. Вучић користи сваку прилику да нагласи како не признаје руску анексију Крима и четири новоруске области око Дњепра, као и да већ две године нема никаквих контаката с Путином. Поред тога, Вучић је учествовао на десетак међународних самита, на којима је подржао Украјину и, нарочито, Володомира Зеленског.
Истовремено, Вучић је сво наоружање, које се произведе у српским фабрикама, наменио за продају страним компанијама, које то испоручују Украјини. Појединци из Политичког савета НАТО неколико пута су јавно истакли да „Србија шаље у Украјину оружје и војну опрему, али то негира због подршке коју њено становништво даје Русији“.
Потврда тих информација недавно је стигла управо из Русије. Украјинска војска је почетком фебруара гранатирала руски Белгород. У нападу је повређено двадесетак, а погинуло је седам цивила, међу којима и једногодишње дете. Руске службе су објавиле да је напад извршен ракетама „Град“, које су произведене у ваљевској фабрици „Крушик“.
Америчка компанија „Глобал Милитарy Продуцтс“ купила је око 80 тона ракета „Град“ од српског државног предузећа за трговину наоружањем и војном опремом СДПР-Југоимпорт. Српско наоружање је и раније продавано страним компанијама, углавном америчким, да би завршавало на ратиштима широм света. Мине из „Крушика“ су пронађене код побуњеника у Сирији и у јединицама под контролом Исламске државе на југу Ирака, па и у Јемену, који се налазио под ембаргом Уједињених нација за увоз оружја. Због таквог начина пословања, Србија се до краја 2019. године налазила на црној листи Међународног комитета за контролу и спречавање прања новца ФАТФ, које је овлашћено да санкционише државе које су осумњичене за шверц оружја и тероризам.
Српски Закон о увозу и извору наоружања и војне опреме, у члану 6, забрањује продају „државама крајњег одредишта које се налазе под ембаргом на наоружање и војну опрему на основу одговарајућих одлука Савета безбедности Уједињених нација, Организације за европску безбедност и сарадњу и других међународних организације које обавезују Републику Србију или на основу релевантних одредаба националног законодавства. Иако Украјина није под ембаргом за увоз оружја, напротив – све западне државе у њу шаљу сав расположиви арсенал – у досадашњој пракси је важило правило да се оружје не продаје ни „крајњем кориснику“ за кога се сумња да ће га проследити некој од зараћених страна.
– Код сваке државе постоји импулс да се добије сваки могући динар из војне индустрије. Оно што је нека црвена линија је да та држава у коју се извози није под санкцијама УН-а или да тамо није у току неки конфликт, и ту се поступа мало обазривије. Србија се није увек држала тих правила, што се потврдило кад је српско оружје откривено у Нагорно Карабаху. Имали смо и проблем пре две године, када се српско оружје нашло код група повезаних са Ал Каидом. И тада се, као и недавно, после пада украјинског авиона са српским минама у Грчкој, у извештајима помињао Слободан Тешић, познати трговац оружјем. Тешић је повезиван са компанијом која је продала те мине, а он је 2003. године био на црној листи УН-а због кршења санкција за извоз оружја у Либерију. С те листе је скинут после доласка Српске напредне странке на власт, 2013. године, али онда се, 2017, нашао на црној листи Сједињених Америчких Држава, где је окарактерисан као „највећи трговац оружјем и муницијом на Балкану – тврди Вук Вуксановић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику.
Тешић има блиске политичке и пословне односе са Вучићем, баш као и Орхан Драгаш, који је заједно с Тешићем био на црној листи УН-а због шверца оружја. Вучић је злоупотребљавао свој положај и да би заштитио од закона друге српске шверцере, што се видело 2019. године, кад је откривено да је Бранко Стефановић, отац тадашњег министра полиције Небојше Стефановића, продајом оружја из „Крушика“ оштетио ту фабрику за неколико десетина милиона евра. Та афера никада није добила судски епилог, као ни она с украјинским авионом и минама које су, наводно, продате фирми из Бангладеша. Неће бити ни истраге овог случаја, у коме је украјинска војска гранатирала руски град српским ракетама.
– Према Закону о извозу наоружања и војне опреме, Влада Србије, на предлог Министарства трговине, утврђује Листу наоружања и опреме за извоз. Надаље, извоз се врши на основу дозволе наведеног Министарства. Кривично-правно казано, сви они који су дозволили и извршили извоз (продају ракета, директно или индиректно преко Бугарске и Румуније, поменутој америчкој компанији) ракета „Град“, које су завршиле у рукама припадника украјинске војске, поступали су са евентуалним умишљајем (делусевентуалис), јер су били свесни штетних последица, убијања и рањавања руских цивила, и пристали су на њихово наступање. Зато Генерално тужилаштво и Истражни комитет Руске Федерације могу основано покренути и водити кривични поступак против њих за кривично дело ратног злочина против цивилног становништва путем помагања. Све ово се није могло урадити без Вучићеве сагласности. Као неприкосновени шеф заробљене државе Србије, саглашавањем са продајом ракета „Град“ америчкој компанији, он сноси моралну, политичку и историјску одговорност за страдање грађана Белгорода. Самоубилачким истрајавањем на „европском путу без алтернативе“, Вучић се сврстао на, за Русију, непријатељску страну. За то, као и за помоћ Украјини против руске специјалне војне операције, и председник САД-а, Бајден, „срдачно“ му је честитао – тврди Милан Гајовић, дипломирани правник и економиста из Подгорице.
Вучић не крије да трговину оружјем, без обзира на ширење ратова и повећање броја жртава, сматра обичним бизнисом. Штетне последице по друге људе нису у сфери његових интесовања.
– Ми смо продали оружје америчкој компанији и не можемо да утичемо на то шта ће она радити с тим – рекао је Вучић, који је на исти начин објашњавао и претходне афере: „То што ће се нешто да се нађе негде на ратишту, наравно да ће да се појави… Наравно да ће увек да се појави на ратишту и то ћемо наставити да радимо. Хоће ли део наше муниције да заврши на украјинској или руској страни? У то нема никакве сумње. Хоће ли да заврши у Судану? Сигурно. Како би људи у Крушику добијали плате… Само је сада просечна плата 65.000 динара. Србија мора да има фабрике оружја, које морају да производе и продају оружје.“
Пре два месеца, приликом посете Оперативном центру Војно-обавештајне агенције, Вучић је најавио да ће из буџета бити одвојено додатних 186 милиона евра за наменску индустрију. Пре неколико дана обећао је још 300 милиона евра за производњу оружја, које ће продавати страним компанијама, а за које и сам, као што признаје, зна да ће завршити на ратишту, њему је свеједно на којој страни, украјинској или руској.
Ако Вучић успе да реализује свој трогодишњи пљачкашки план, он и његови саучесници из картела отеће минимум 50 милијарди евра, а Србија ће добити непотребан фудбалски стадион и сајамски комплекс у Сурчину, као и руднике литијума, којима ће Рио Тинто и сличне компаније уништити природу и људе. Ако Вучић, похлепни и искомплексирани несрећник, успе у овим намерама, онда Србија није ни заслужила ништа боље.
