Прочитај ми чланак
„Најбољи односи с Америком витални су интерес народа и државе, јер без подршке САД није могуће остварити ниједан иоле важнији спољнополитички циљ нити економски напредак.”
Александар Вучић је ово изговорио приликом свог првог боравка у Вашингтону, почетком октобра 2009. У америчку престоницу је тада позван као потпредседник новоосноване (у октобру 2008) Српске напредне странке.
Позван је да би га амерички естаблишмент поближе упознао у његовој новој инкарнацији, а формално је био гост вашингтонског Института „Вудро Вилсон”, на чијој трибини се, пред углавном младим светом, представио као личност сасвим другачија од некадашњег разбарушеног радикала: говорио је смирено и разложно, језиком који су слушаоци, укључујући и оне на потоњим сусретима у Стејт департменту и Конгресу, сасвим добро разумели – и одобравали.
У америчкој престоници Вучић је потом боравио још неколико пута: уочи избора 2012, али и после њих, као први потпредседник владе и министар одбране. Утисак је међутим да ће његов овонедељни, премијерски одлазак „преко баре” бити досад најважнији и „најдржавничкији”.
Не само зато што му је званични домаћин потпредседник САД Џо Бајден (уобичајени ниво за једног премијера) и што се може догодити да на састанак с њим накратко сврати и Барак Обама (мада посета неће изгубити на значају и ако се то не догоди), већ због прилика у Србији и око ње, али и ширег геополитичког контекста.
Посета је, наиме, прилика да Србија јасније него досад одреди своје место у данашњем свету, онаквом какав јесте, а не оном какав би желела да буде. Јер, за такво позиционирање заиста је крајње време. Између осталог и зато што то, после бесмислица са „четири стуба” спољне политике и „несврставања” по формули „и Исток и Запад”, подразумева и опредељивање за систем вредности којем стреми.
Шта Вучић може да каже Бајдену и осталим саговорницима а да они то већ не знају, и обрнуто – шта Американци могу да саопште Вучићу а да он то већ није чуо? Јер америчка спољна политика није глисер који је способан за брзе заокрете, него танкер који курс дуго утврђује и споро га мења.
Амерички поглед на Србију и Балкан је познат: она жели регион који је стабилан и као такав део „безбедног европског суседства”, што подразумева све балканске земље у ЕУ (али и у НАТО). Вашингтон остаје ментор Албанаца с непроменљивом позицијом да је сецесијом Косова завршен процес распада бивше Југославије (и да новоуспостављене границе нису подложне променама, осим споразумно). Исход тога је и да не постоји интерес за „Велику Албанију”, мада сам, као дописник из Вашингтона, од неколико тамошњих познавалаца Балкана чуо да „ништа још није коначно решено јужно од Саве”.
У Вашингтону поздрављају бриселске споразуме и можда ће бити нових притисака да Србија призна Косово, мада је извесније то ће то остати на старој формули да се око тога „слажемо да се не слажемо”. С тим у вези од Вучића ће бити затражено изјашњавање око Платформе за Косово и Метохију председника Томислава Николића, која је, како се то види голим оком, састављена више за дневнополитичку употребу него за практичну примену.
Уосталом, Србија неће моћи вечито да буде држава чије се границе на мапама разликују од оних на терену. Америку то међутим не интересује толико колико да те границе, каквим год еуфемизмима их ми крстили, не буду разлог за потезање оружја.
Америка је свакако узнемирена Додиковим најавама референдума о осамостаљивању Републике Српске, што је нешто што је са становишта главних актера које јој кроје судбину „недопечено”. Америка не крије да би да БиХ реформише јер Дејтонске споразуме сматра само „снимком затечених подела”, али је такође и свесна да проблем није само статус РС као квазидржаве, него и нефункционалност бошњачкохрватске Федерације.
На менију је дакле много тога – укључујући и присуство Русије у Србији (и наше унутрашње поделе у вези с тим). Вучић је, прошлонедељним изјавама о неопходности диверсификације снабдевања Србије гасом, признао да су његови претходници сасвим несмотрено сва енергетска јаја земље ставили у руску корпу и да бар нека у следећих неколико година оданде морају да буду премештена.
Истраживања показују да је антиамериканизам у Србији међу највећим у свету, у једном моменту је био одмах иза онога у Пакистану, што је још један доказ да размишљамо више емоцијама него разумом. Мада, свестрана сарадња „министарстава силе” – војске и полиције – с америчким колегама показује да је недавно марширање наших гардиста у Москви било ипак само парада.
Вучић је 2009, када се први пут срео с Америком, изјавио и следеће: „Ја сам за сарадњу и с Истоком и са Западом, али ствари уз свету су јасне, па и Србија мора да се понаша у складу с тим реалностима”. Политичар који претендује не само да буде човек на власти, него и лидер, то не сме да заборави.
(Политика – Милан Мишић)
