Прочитај ми чланак
Да, рејтинг СНС је коначно почео да пада. Али немојте се прерано и претерано радовати.То још увек није драматичан пад, али јесте осетан и дефинитивно се не може подвести у оквир „статистичке грешке“.
Практично, први пут после избора, заправо, први пут од јесени-зиме 2012. године, када је Александар Вучић извршио својеврсни таблоидно-безбедносни удар, маргинализовао председника Николића и премијера Дачића и ставио под контролу кључне државне ресурсе, његова популарност и популарност његове странке су у силазном тренду. Додуше, тај тренд је још увек благ, бројни су „умекшивачи“ којима се он покушава денфовати и још се не назире довољно снажна и уверљива политичка и персонална алтернатива.
Уосталом, да се данас одржавају избори СНС би највероватније опет забележио убедљиву победу, а парламент изгледао тек незнатно другачије. Коалиција СПС-Палма-ПУПС би опет била ту негде, Демократе би биле нешто јаче – под условом да се још који пут не поцепају, а унутра би се вероватно нашли још радикали, ДСС и Двери.
Па у чему је онда разлика? У томе што је ипак „лед кренуо“, што Вучићу средња оцена опада из истраживања у истраживање (број „јединица“ му је премашио број „петица“), и што више нема ни помена да – без драстичног повећања репресије и изван неких појединачних локалних избора на које се онда обруши сва режимска логистика – СНС може остваривати оне „педесет плус“ резултате, којима га још увек удворички часте поједини благонаклони истраживачи. Да је пад значајан не види се толико из коначног, прерачунатог процента (без неизјашњених), мада је и ових 42,4 поприлично мање у односу на оних 45, 46, 47, 48… од пре само пар месеци. Знатно већи и знатно болнији је пад када се гледа укупна бирачка популација, где је удео СНС-а опао на 25,5 одсто, док је тај проценат врло често ишао преко тридесет, па чак досезао и тридесет пет процената.
Другим речима, јесте СНС (читај,Вучић) на прошломартовским изборима добио „нешто мање од половине од оне половине гласача који су изашли на изборе“, како су се тешили разочарани „грађанисти“. И јесу код куће остали махом гласачи тзв. „демократске опције“ – као и један део „патриота“, контузованих, али не и до краја скуваних вучиће(виће)вском пропагандом. Али то опет не значи да и медју апстинентима није било и неког процента латентних снс-оваца, или напросто оних који се у анкетама – а често и на изборима – углавном опредељују за актуелну власт. Дакле, Вучићев потенцијал је на врхунцу износио нешто око трећине укупног бирачког тела – док је сада сведен на четвртину. Што јесте веома много, али не и недостижно и непобедиво.
Можда је важно напоменути да су, по свему судећи, они који су отишли – отишли дефинитивно. Односно, тешко је замислити политички или медијски хокус-покус којим би се могли повратити разочарани симпатизери напредњака. Наиме, не ради се овде о „нормалној“ политичкој динамици по којој после годину-две дана неминовно долази до одређеног засићења и власт почне да губи на популарности, па онда пред изборе опет мало „подложе“ и подигну температуру. Овде је власт у перманентној изборној кампањи, ложи се непрестано и кампања је практично све чиме се они баве. Зато осипање напредњачког гласачког тела није тако велико као што би се можда могло очекивати с обзиром на скромне и/или катастрофалне резултате – али и зато оно што се упркос тако агресивној кампањи осуло више практично нема никакаве шансе да се врати.
Куда иду напредњачки гласови?
А где одлазе ти напредњачки/Вучићеви гласови? Највише у апстиненцију. Један мањи проценат се вратио радикалима, а покоја мрвица отишла ДСС-у и Дверима. Ни када су се демократе осипале гласови нису одлазили директно СНС-у, већ у „беле листиће“ и апстиненте, а одатле куд који. (Узгред, ДС већ неколико месеци бележи континуирани раст, али је то више по основу преузимања-повратка Тадићевих гласача, а тек секундарно повратком из апстиненције дела њихових бивших присталица. Сем тога, свакодневна полемика са напредњацима и напади на ДС који одатле стижу главни су чувар и потпора демократског рејтинга – мада његов раст, готово извесно, не може бити такав да би могао Вучића озбиљно угрозити.)
Да СНС кола полако крећу низбрдо може се уочити и из одговора на неколико лакмус-питања, која понекад чак поузданије од оног директног „да се следеће недеље одржавају избори, за коју странку бисте гласали“ указују на по власт неповољан тренд. Тачно половина (49,4 одсто) од укупног броја испитаника каже да данас живи горе него пре две године (свега 8,1 изјављује да живи боље), а готово 40 одсто мисли да ће у следећој години живети још горе. Да ће мера смањења плата и пензија донети очекивани резултат верује свега 22 одсто грађана (исти толики проценат је и оних који верују да ће следеће године живети боље), док чак 63 одсто (дакле, готово две трећине) у том погледу нема илузије.
Упркос жестокој пропаганди, готово половина испитаника не верује у остварење пројекта „Београд на води“, две трећине се противи продаји Телекома (свега 20 одсто подржава), а када је реч о продаји земљишта то противљење достиже размере правог консензуса. И што је по власт посебно непријатно, међу те који се противе спада и већина гласача СНС-а и СПС-а. Наравно, нека будућа интензивна кампања испирања мозга може то противљење мало отупити (нарочито код старијих и мање образованих гласача који чине гро ЊЕГОВОГ бирачког тела), али при свакој таквој операцији је потребно уложити све више енергије за све скромнији учинак.
Моћ режимске таблоидно-политичке пресије се понекад чини безграничном. Али у стварности ипак није тако. То се најбоље види на примеру питања везаног за хапшења и борбу против корупције. У децембру 2012. након Мишковићевог хапшења и експлозије Вучићевог рејтинга, половина свих испитаника је рекла да је то “коначно прави почетак борбе против корупције“, двадесетак посто је сматрало да је у питању „освета нових власти према члановима и финансијерима бивше власти“, а двадесетак процената се изјаснило да је реч о „скретању пажње са економских проблема и фактичког признавања независности Косова“.
Следећих годину и по дана ти одговори, односно проценти су стајали као цементирани, да би се негде од прошлог лета почели мењати. Оних који мисле да је у питању „обрачун нових са старима“ је и даље двадесетак посто (тако се опредељује махом „про-жути“ део бирачког тела). Али је зато број оних који верују у борбу против корупције опао на 24,4 одсто – а то је, обратите пажњу – готово у проценат управо онолико колико је у овом априлском истраживању подржало СНС.
Подршка ЕУ у драматичном паду, НАТО једноцифрен, подршка Русији стабилна
Но, ма колико резултати који се тичу рејтинга странака и оцена личности били занимљиви, потенцијално су још важнији и индикативнији остали налази. Нарочито они који говоре о порасту незадовољства стањем у друштву и општој неверици у погледу будућности. Европска унија је у стрмоглавом паду, какав се не памти чак ни у Милошевићево време. Супротстављање трампи „Косово-за ЕУ“ је поново у порасту. А НАТО се, малте не, котира горе него онда кад нас је бомбардовао.
Русија се и даље држи на високом нивоу, уз тек благо посртање након одустајања од „Јужног тока“. Али када је реч о стратешким геополитичким оријентацијама убедљиво највећи број испитаника оптира за режимску „и Русија и ЕУ“ варијанту, што се може тумачити како дубоким кореном и дугим трајањем оне мантре о „Србији између Истока и Запада“, тако и последицом недоследне спољнополитичке позиције и перфидне медијске стратегије актуелне власти.
Интернет као вододелница између режимске и (пре)остале Србије
Шта год да је у питању, чињеница је да спољна политика представља најбоље – или најмање лоше – оцењени сегмент ове власти (много бољи него што је, рецимо, оцењена економска политика, или способност владајућих кадрова). А убедјени европејци и русофили, са својим више или мање добрим аргументима у прилог неодрживости и неспроводивости такве политике у савременим условима могу само да се пуше и нервирају.
У овом „не-политичком“ сету питања налази се и једно које се показује можда чак и пресудним за разумевање осталих „политичких“ резултата, па и српске политичке сцене у целини. Чак 47,7 одсто испитаника је изјавило да интернет „користи свакодневно“ док остали то чине „повремено“ (15,3) или не користе уопште (37 одсто). И то не би било нарочито интересантно да се анализом ставова ове две групације не открива једна дубока, структурна и готово непремостива подела на „две Србије“, темељнија од свих оних „идеолошких“ и вредносних поларизација на које смо навикли и око којих се писменији део Србије дели и препуцава више од две деценије.
Из питања у питање – што је само делимично документовано у овде презентованом драфту – показује се да ставови грађана Србије суштински зависе од тога да ли свакодневно користе или не користе интернет. То наравно има везе са старошћу, тј. узрастом, као и образовним нивоом популације. Интернет, разуме се, претежно користе они млађи и образованији. Али то само по себи није толико пресудно колико је то чињеница (која, узгред речено, много говори о стању медија и квалитету информисања у Србији) да они који користе интернет имају могућност потпунијег, објективнијег и свестранијег информисања. И то се, заправо, показује као кључно.
Вучићева – као и Дачићева – Србија, не рачунајући функционере и страначке „ботове“, интернет углавном не користи. А поготово га не користи да се са њега информише.
С друге стране, када би бирачко тело чинили само они који интернет редовно користе СНС би био јака, али ни изблиза овако доминантна политичка групација, нити би Александар Вучић био овако доминантан лидер. Али, истовремено, управо тај део популације је и најсклонији апстиненцији и за разлику од оне технолошки неписменије напредњачке Србије много мање расположен за гласање и партиципацију у политичком животу.
И шта би био закључак-сугестија-препорука за оног ко има амбицију да у догледној будућности покуша да угрози Вучићеву доминацију – не чекајући да се СНС поцепа, да му изумру гласачи, или Вучић умори од власти.
Само су две могућности. Или (1) да се поклони по један лап-топ са интернет конекцијом за сваког пунолетног и иоле писменог становника Србије. Или (2) да се некако мотивише и мобилише онај, видели смо, замало већински, али изразито апатичан и неповерљив део бирачког тела, који је технолошки писмен, али слабо политички активан.
При чему, поштено говорећи, није сасвим јасно која је од ове две реалнија и вероватнија опција.
Србија, 10-22. април 2015.
теренско истраживање
репрезентативни узорак
територија Србије (без КиМ)
испитаника: 1200
Извор: nspm.rs
