Ја сам рекао Макрону: "Слушај, бре, ти Емануел, па ти не би могао сад да отвориш поглавље 23 и 24. Он ме гледа. У поноћ у Јелисејској палати..."

Овакве приче, о дијалозима са важними светским лидерима – у конкретном случају са председником Француске Емануелом Макроном – Александар Вучић износи самоуверено, остављајући утисак да стварно верује у то што говори, ма колико нелогично и невероватно звучало. И публика му верује. Она „његова“, која већ осам година није чула ништа друго осим тврдњи сервираних са фреквенција посвећених грађењу култа Вучићеве личности и „бетонирању“ његове моћи. И која, према истраживањима јавног мњења, најчешће није баш превише образована и оспособљена да критички преиспита званичну верзију – чак и кад се она сасвим очигледно коси са здравим разумом и елементарним чињеницама о устројству света.

У Вучићеве „владалачке“ приче, међутим, често верују други – не само они које „политика не занима“, већ и директни противници, они којима је „борба против недемократског режима“ суштински, у опису радног места.

Не сасвим буквално, наравно: тешко да у том, критички настројеном делу Србије, има икога ко би поверовао у, рецимо, причу о неустрашивом Вучићу који сам „седа у авион“ и иде да „вади респираторе из нашег магацина“, како би, у време опште светске битке за машине које спашавају животе, победио сву светску конкуренцију и обезбедио Србији да буде најбоља у окршају са подмуком болешћу.

Али, има много оних који верују у причу о непопустљивом Вучићу, на кога је немогуће утицати. Не баш у личном смислу, наравно – у политичким круговима је широко распрострањено уверење да је Србију „заробио“ човек готово потпуно лишен личне храбрости, али зато познат по изразито превртљивом, непоузданом карактеру.

Вучић, међутим, више није само онај обичан Александар – онај запаљиви елемент живописне српске политичке сцене, чије су амбиције остале у сенци Војислава Шешеља и Томислава Николића у 42. години живота. Он је сада персонификација и главни мотор чудовишног система који је разгранатим механизмом уцена и награда, оковао Србију и прети да је остави без даха. А у непопустљивост тог Вучића, обезбеђеног снажном политичком машинеријом, разгранатом ботовском мрежом и изнад свега – контролом оствареном над државним институцијама – уверени су готово сви, од присталица, противника.

И све то иако добро знају да је, пре него што се уградио у портрет недодирљивог и непоколебљивог апсолутисте, Вучић променио готово све што се могло променити: ратоборни националиста преобратио се у мирољубивог европејца модернистичких опредељења. Писац предговора и рецензент књига Војислава Шешеља, заинтересовао се за опус потпуно другачијег аутора – немачког социолога и филозофа Макса Вебера. Човек који се са младошћу – чак и по српским, растегљивим критеријумима – опростио без икаквог рдног стажа ван политике, постао је промотер протестантне радне етике („Не разумем зашто би недеља била нерадни дан?!“).

Јер, схватио је: као радикал, није имао шанси да дође на власт у постпетооктобарској Србији. И није му било тешко да „пресвуче кожу“ како би, ослобођен сопственог „вјерују“ – учинио уступак својој амбицији. И својој суштинској жељи – да влада.

Одакле, онда, то уверење о „непопустљивости“, о које се целокупна опозиција редовно и врло успешно олупава? Да ли је српски владалац заиста тако чврст и бескомпромисан, као што се и сам црта, да би, ту слику, полтронски медији и исти такви сарадници дорађивали и бојили техником предвиђеном за фрескосликарство?

Ђорђе Вукадиновић, филозоф у политици и истраживању јавног мњења“, уверен је да није. И спреман је да то докаже кроз поступак рашчлањивања Вучићевог понашања на спољном, регионалном и унутрашњем плану.

– Вучић покушава да створи утисак да је чврст, бескомпромисан, непопустљив, човек који свакоме каже све, а њему не сме нико ништа, али то је, на спољнополитичком плану, апсолутно погрешна слика. У суштини, имамо пример апсолутне снисходљивости према спољним факторима, било да је реч о Истоку, било да је реч о Западу – каже Вукадиновић за НИН и подсећа на чувени састанак Бориса Тадића и Ангеле Меркел 23. августа 2011. године, после ког је немачка канцеларка Београд напустила видно љута због Тадићеве неспремности да расформира српске институције на северу Косова.

Вучић се, каже овај саговорник, показао као много попустљивији и снисходљивији – а та његова особина најочигледнија је у односу према Владимиру Путину, „брату“ Си Ђинпингу, Виктору Орбану, Реџепу Ердогану и Доналду Трампу. Примера има много, па нека, за ову прилику послужи један, скорашњи: српска власт, за разлику од хрватске, није реаговала на Орбанову честитку матурантима уз карту „Велике Мађарске“, која обухвата и већи део данашње Хрватске, као и велики део данашње Србије. Та тема, ипак, није била на дневном реду посете Орбана Београду, а новинарка Н1 спречена је на конференцијама за медије у покушакју да питање о целом случају постави двојици „пријатеља“, посвећених продубљивању плодне сарадње.

У регионалним односима, примећује Вукадиновић, Вучић се бахати, наступа радикално, даје екстремне изјаве, а онде се повуче, као да ништа није било. Добар пример је однос према Скопљу: дошло је дотле да је повукао особље из Амбасаде Србије („што се не ради ни у рату“) да би, потом, у тишини вратио све на старо место. Слично је и са Хрватском, где обично „истури Вулина и дежурне трбухозборце“, па се онда повуче. Гледали смо га како „трпи, глуми Буду или Гандија“ у односима са Милом Ђукановићем, каже саговорник НИН-а, који, на основу бројних сличних примера, констатује да Вучић повремено, ако не баш жабу, а оно „прогута понеког инсекта у свим релацијама“.

Александар Вучић је од ратног хушкача и антиевропског политичара „еволуирао“ у „миротворца“ и заговорника проевропских интеграција, подсећа и Бојан Пајтић, професор Правног факултета у Новом Саду, са богатим искуством у политици.

– Пре него што је дошао на власт тврдио је да је, ни мање ни више, заштитник најсиромашнијих слојева становништва, а откако се домогао функције, води неолибералну кампању, повлачећи само потезе који иду у прилог крупном капиталу – рекао је Пајтић.

Пајтић оцењује да се ради о човеку коме је једина идеологија останак на власти и лична добробит. Уколико му је то у интересу и уколико га учвршћује на трону – чиниће уступке. А један од најкрупнијих уступака које помиње овај саговорник био је Бриселски споразум, у коме пише да Београд и Приштина неће блокирати другу страну у напретку на путу ка ЕУ.

– Јасно је да у ЕУ могу ући само независне државе, а не покрајине. Вучић је, дакле, овим споразумом фактични признао међународни субјективитет Косова, само да би учврстио свој лични политички положај на Западу, а као опозиција је тврдио да су претходну власт чинили издајници – каже Пајтић и додаје:

– Он ће чинити уступке, али не и оно што је неопходно да би српско друштво поново било слободно и демократско: неће се одрећи медијског монопола, куповине гласова, застрашивања бирача запослених у јавном сектору и бруталне злоупотребе јавних ресурса у личне и партијске сврхе.

Вукадиновић каже да, за разлику од односа према спољим факторима, Вучић на унутрашњем плану има арогантан, бахат наступ према политичким противницима, што, на први поглед, одговара имиџу који емитују његови медији. Али, кад боље погледамо, ни то није сасвим црно-бело – уме да на домаћем терену прави уступке онда када мора, али тако да они буду невидљиви и брзи, и да их реторички и медијски одмах покрије, тако да јавност и не примети. Поготово не његове присталице.

Кад процени да ће малим уступцима избећи већи проблем, Вучић попушта. И то муњевито и са ставом – дајте још. Али, увек су то готово невидљиви уступци, парцијални, на споредном плану
Пуно је таквих примера: рецимо, притисци су га довели до признања о „комплетним идиотима у врху београдске власти“ (заборављено чим је притисак попустио). Прешао је и пут од заклињања да „са њима нема разговора и да их је пет милиона“ с почетка протеста иницираних нападом на Борка Стефановића, до дијалога са опозицијом о изборним условима, уз посредовање НВО сектора, а потом и Европског парламента. Па је уследило попуњавање РЕМ-а и убеђивање два стара члана да поднесу оставке – али не суштинске промене у начину рада.

With my French, German, Italian, US & EU colleagues meeting @predsednikrs in the grounds of Tito’s Belgrade hunting lodge to talk about Serbian elections (& media environment), regional issues including Belgrade-Priština Dialogue, economic outlook & #COVID19#KakoBitiDiplomata pic.twitter.com/RyTqRfCaPo

— Sian MacLeod (@SianCMacLeod) May 22, 2020

Попуштао је и током ванредног стања – од укидања спорне Уредбе о централизованом информисању и пуштања ухапшене новинарке Ане Лалић, због које су примедбе стигле изнутра и споља, преко преласка са демонизације на добродошлицу повратницима из иностранства, до „пуштања на слободу“ пензионера, након што је, због истог захтева Драгана Ђиласа, приређена она представа застрашивања („мала ће нам бити гробља“).

– Кад процени да ће малим уступцима избећи већи проблем, Вучић попушта. И то муњевито и са ставом – дајте још. Али, увек су то готово невидљиви уступци, парцијални, на споредном плану – каже Вукадиновић. Проблем је, међутим, што противници на то не реагују, па и сами доприносе слици чврстог вође.

Рецимо – после прошлогодишњег извештаја Европске комисије у коме су таксативно наведена неприхватљива понашања у парламенту, муњевито је промењен начин рада, укинути су бесмислени амандмани, заказивање седнице за сутра, спајање више десетина тачак адневног реда. Опозиција, међутим, није искористила прилику да прогласи победу, можда и зато да не би ослабила бојкот – али страни посматрачи јесу забележили позитиван помак, указује Вукадиновић. Он је, чак, уверен да би Вучић простао и на одлагање избора да нису „полетели Трифуновић и Живковић“, због чега „није био принуђен да попусти“.

– Опозиција је свесна да је Вучић спреман да добровољно чини уступке, али само уколико га они причвршћују на власти – каже Пајтић.

Он због тога верује да је бојкот неопходно средство притиска, „јер је власт без легитимитета и међународног признања рањива и оборива, што се показало и пре 20 година“.

– Вучић то разуме и зато га ужасава идеја бојкота – уверен је Пајтић.

На основу чињенице да Вучић уме да попусти, али и да, чим притисак нестане, стање врати у првобитно, Вукадиновић извлачи закључак да су за успех потребни „постојан притисак и самеренији, реалнији захтеви и очекивања“.

А да ће борба за демократију бити дуга – то, ваљда, знамо сви. Као што знамо да је Баш Челик имао слабу тачку. Само је требало наћи.

Извор: NIN

Ознаке: Александар Вучић, СНС, уступци