Прочитај ми чланакПредлог Европске уније је подељен у неколико правних целина. Све оне су неуставне и незаконите са аспекта српског права и њихово прихватање преставаља тешко кривично дело.
Прва целина је признавање пасоша и заставе такозваног Косова од стране Србије. Друга је укидање остатака српских институција на Косову и Метохији. Трећа правна целина је укидање Резолуције хиљаду двеста четрдест и четири Савета безбедности Уједињених нација (фуснота) и признање међународног субјективитета такозваног Косова као и сагласност са његовим чланством у међународним организацијама као што су Савет Европе, УНЕСКО, Интерпол и Уједињене нације. Четврта целина је наставак „преговора за правно обавезујући споразум за свеобухватну нормализацију“. У петој целини Србија признаје територијални интегритет, сувернитет и независност такозваног Косова јер се обавезује да се „неће мешати у унутрашње ствари“ такозваног Косова и „уздржаће се од било каквог облика насиља или претњи насиљем“.
Вучићева власт је ушла у другу деценију трајања и зато је нЕвропске унијетралном посматрачу све једноставније да протумачи или (предвиди) његове поступке уочи састанка са такозваним лидерима Косова.
Они су се већ много пута одвијали по устаљеном обрасцу. Вучић би уочи састанка са лидерима такозваног Косова изазивао скандале који су имали за циљ да скрену пажњу са чињенице да он неовлашћено или без дозволе Народне скупштине и Владе Републике Србије, односно без две трећине већине у парламенту и референдумске већине, преговора о промени територијалног интегритета и сувернитета Републике Србије. На пример, пред прихватање Францусконемачког плана у фебруару две хиљаде двадесет и треће године изазвао је инцидент у Народној скупштини, вређајући читавог дана хистерично попут неке жене без самоконтроле, посланике опозиције само зато што су рекламирали повреду скупштинског пословника. Вучић је тако успео да скрене пажњу са неуставног и незаконитог преговорања о Францусконемачком плану (био је толико осион да га није ни показао посланицима). У фебруару две хиљаде двадесет и треће у Народној скупштини се није примарно разговарало о признавању територијалног интегиритета и сувернитета такозваног Косова у члану 2 Францусконемачког плана, већ о наводном физичком насиљу над Вучићем, које је он описивао попут хистеричне жене на пијаци.
Сличну методу је Вучић применио уочи састанка са Куртијем у Бриселу четрнаестог септембра. Неколико дана раније, он је у присуству министара Момировића и Малог извео скеч или кратку драмску игру (комедију са поентом) која је требала да скрене пажњу са чињенице да он (поново) иде у Брисел неовлашћено и незаконито, ради примене Француско -немачког плана којим се признаје територијални интегритет такозваног Косова. Председник државе и министри су у присуству камера јели паризер да би на тај начин показали наводну солидарност са најсиромашнијим делом грађана. Ако занемаримо најнижи ниво хипокризије, односно солидарисање богаташа са сиромашнима које траје само неколико минута, може се приметити да је тај паризер -скеч имао и још једну (важнију) поенту. То је било скретање пажње са предстојећег састанка Вучића са Куртијем у Бриселу. У том смислу, паризерскеч је потпуно успео јер је српска јавност данима била њиме заокупљена, много више него са састанком у Бриселу. Треба истаћи да успеху Вучићеве јефтине представе није допринела само медијска блокада у Србији већ и прећутна сагласност такозване прозападне опозиције и медија према којој је паризер- скеч важнија тема од кршења Устава и мењања територијалног интегритета Србије. У том контексту ,Вучићу блиски директор агенције за истраживање јавног мњена „Фактор плус“ Владимир Пејић је изјавио: „Грешка опозиције је била што се упецала на ту причу“. Вучићев гласоговорник Небојша Крстић је славодобитно приметио: „Чини ми се да је после тога паризер постао тема над темама“.
Пресуђујуће за успех паризерскеча су ипак, биле карактерне особине особе која је (нажалост) председник државе Србије. Велики и увек актуелни грчки филозоф Аристотел у свом делу „Никомахова етика“ критикује недостатак мере и „лакрдијаше“ у јавном животу, али и карактерну особину коју описује као „бестидност“. Односно , према овом првом истинском научнику у историји, бестидник је „онај који нема довољно стида или га уопште нема“. Александар Вучић управо има ову карактерну особину. Он нема стида и зато са лакоћом малограђанског глумца изводи паризер -скечеве јер сматра да му је то корисно ради циља који је незаконит и нЕвропске унијеставан, али и кажњив према члановима триста шест и седам Кривичног законика Србије, који прописују петнаест година затвора за признаје окупације и нарушавање територијаног интегритета .
Након састанка Вучић Курти у Бриселу четрнаестог септембра који је потрајао неколико сати, српски председник је изјавио да је прихватио како га је он дефинисао, „компромисни“ предлог Европске уније у вези са имплементацијом Француско -немачког плана. Затим је, као и поводом русофобске Атинске декларације (коју је, такође, прихватио беспоговорно у августу две хиљаде двадесет и треће) говорио како је њему, наводно, било тешко да преговора о тексту предлога Европске уније: „Ми смо као Србија прихватили компромисни предлог Европске уније… Није био лак дан у Бриселу. У тешКосову и Метохији и готово немогућим условима, не нЕвропске унијеспешан сасвим.“
Високи представник Европске уније за спољне послове Жозеп Борељ је потврдио да је Вучић прихватио предлог Европске уније у вези са имплементацијом Француско немачког плана. Шпански дипломата ипак није као Вучић говорио да се ради о компромису: „Председник Вучић је прихватио наш предлог“. Вучићу је у свом бестидном стилу правио скандале и у Бриселу. Говорио је бесмислене ствари о истовременом учењу различитих језика и компромитовао функцију председника државе уличарсКосову и Метохији препуцавањима са албансКосову и Метохији новинарима.
Вучићеве бестидне доскочице и трикови ипак не могу да промене правне чињенице јер се у јавности појавио и текст споразума који је он прихватио. Нажалост, није се појавио прво у српској, иако се ње највише тиче већ у албанској. Вучић није демантовао истинитост текста.
Предлог Европске уније је подељен у неколико правних целина. Све оне су нЕвропске унијеставне и незаконите са аспекта српског права и њихово прихватање преставаља тешко кривично дело. Прва целина је признавање пасоша и заставе такозваног Косова од стране Србије, односно: „Препознавање одговарајућих докумената и државних симбола“. Друга је укидање остатака српских институција на Косову и Метохији, односно оних које су преостале након Бриселског и Вашингтонског споразума: „Распуштање структура којима управља Србија на Косову и њихова одговарајућа транзиција под инструмент самоуправљања косовских Срба“. Трећа правна целина је укидање Резолуције хиљаду двеста четрдест и четири Савета безбедности Уједињених нација (фуснота) и признање међународног субјективитета такозваног Косова као и сагласност са његовим чланством у међународним организацијама као што су Савет Европе, УНЕСКО, Интерпол и Уједињене нације: „Србија више не инсистира на употреби звездице и фусноте и учешћу УНМИКа на регионалним форумима… Србија се не противи чланству Косова ни у једној међународној организацији“. Четврта правна целина је наставак „преговора за правно обавезујући споразум за свеобухватну нормализацију“. У петој целини Србија признаје територијални интегритет, сувернитет и независност такозваног Косова јер се обавезује да се „неће мешати у унутрашње ствари“ такозваног Косова и „уздржаће се од било каквог облика насиља или претњи насиљем“.
Постоје још две правне целине у предлогу Европске уније, које узурпатор Вучић покушава да представи као наводни компромис. Оне се односе на некакву недефинисану српску локалну самоуправу у оквиру унитарног и независног Косова и на признање статуса најстарије (више од 8 векова) институције на територији Косову и Метохији, Српске православне цркве, од стране непризнате сецеионистичке творевине. У том контексту, у шестој целини која се односи на српску локалну самоуправу се наводи: „Почетак преговарачког процеса за статут инструмента самоуправе за косовске Србе…Завршетак преговора о Статуту инструмента самоуправе за косовске Србе…Успостављање инструмента самоуправљања за косовске Србе.“ Дакле, Заједница српских општина се и не помиње већ некаква недефинисана самоуправа у оквиру косовског сецесионистичког система. У том смислу, Курти је након Брисела поставио јавно питање Вучићу које је иначе забрањено у српској јавности: „Који је легални, правни извор те Заједнице српских општина, да ли је то Устав Косова или Устав Коштуничин“. Вучић наравно, није ништа одговорио. Заједница српских општина је иначе у правном смислу, показује упоредно тумачење предлога Фондације Фридрих Еберт из две хиљаде двадесет и треће (које Запад истиче) и Принципа за формирање из две хиљада и петнаесте (које Београд истиче) мање од акционарског друштва или спортског савеза, јер нема право да доноси свој статут. Овоме треба додати и тумачење Фредрике Могерини, која је била претходник Бореља, из њеног писма Приштини из две хиљада и петнаесте у којем се наводи да Заједница српских општина „неће бити конституисан као трећи ниво власти“.
Коначно, према седмој целини предлога, Српска православна Црква на Косову и Метохији ће морати да се региструје пред властима у Приштини, попут неке нове секте. Примениће се и одредбе Ахтисаријевог плана о заштићеним зонама за одређен број српских манастира: „Формализација статуса Српске православне цркве на Косову…Завршетак унутрашњих процедура на Косову за заштиту српских објеката верског и културног наслеђа.“
Према предлогу Европске уније, српске манастире ће чувати албански полицајци, заузврат, Вучић је пристао да такозвано Косово уђе у УНЕСКО, односно да Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија и Богордица Љевишка постану културно добро такозваног Косова. Дакле, Вучић се „изборио“ у Бриселу да албански полицајци чувају српске праволавне манастире од такозваног Министарства културе Косова и Албанске православне цркве, који ће након уласка Косова у УНЕСКО сматрати те манастире као своју својину и надлежност. Није тешко предвидети како ће се то завршити.
„Симфонија“ између српског патријарха и председника, односно, срамно ћутање Синода и Сабора поводом пристанка Вучића да Косово постане чланица свих међународних организација (укључујући и УНЕСКО) показује да постоји и америчка медијација (Хилова) у овом питању а не само фанариотски принцип који се огледа у уплати четити зарез пет милона евра из државног буџета за Храм Светог Саве и остало.
Предлог Европске уније који је Вучић прихватио у Бриселу четрнаестог септембра је неуставан и незаконит и проучаваће се као пример за кривична дела из чланова триста шест и седам Кривичног законика Србије. Неки нови Вучићеви скечеви попут онога са паризером и његова бестидност ће требати да убеде јавност да се ради о још једној победи а не о велеиздаји незабележној у српској историји.
