Како нам је прошла 2015? Као у сну, као у кошмару. У нади да нешто добро долази, и да нас као такво неће уплашити. Власт нам је обећавала много више него што смо у стању да поднесемо. И у томе је наша предност, одатле извиру стрепње, зато што не знамо шта нам се спрема. Зашто би нас било ко питао шта желимо, шта нам се догађа, држи ли нас каква зебња, јесу ли оправдани наши страхови?

Пред ким, пред чим?

То нисмо успели да сазнамо. Сваког божјег дана слушали смо премијера, постали смо зависници од његове беседе, не може се замислити дан без његовог наступа. Тако нас је то ухватило па не пушта! Постали смо недовољни себи, неповерљиви према стању ствари око нас. Кључна мисија власти била је (и јесте) да нас увери да живимо у лумпенпролетерској верзији бајке која нам је дар за будућност.

Четврти дан новог лета господњег можда је право време за ранг листу најважнијих догађаја у години која је прошла, и никада се у историји неће поновити. Наравно, то је чисто субјективни, чак притрасни ауторски осврт на блиску прошлост. Идемо наопако, од 10 ка 1.

10. „Београд на води”. Зашто је тај застрашујуће важан пројект на десетом месту? Таман посла да не верујем у поплаву на којој ће бити изграђен најскупљи део метрополе. Читаоци који памте знају да је и лањске године Београд на течности код мене био десети. То што ипак верујем, долази од моје склоности ка утопијама, биће то изграђено, баш због тога што није могуће. Уосталом, сви скептици могу да се увере да ствар убрзано напредује. Вода стиже свакодневно.

9. Пад хеликоптера, трагедија пилота и путника који су оптужени за сопствену смрт. Али, трагедија је настављена бесрамним изјавама министра одбране (да не осећа ни најмању одговорност) и министра правде („Каква је то морална одговорност због пада хеликоптера?“)

Премијер је рекао: „Не дам своје министре“. Као да је хтео да каже, нису они савршени, далеко су од идеала, умеју да забрљају и те како, али чувам их због њихове моралне надмоћи.

8. Отварање поглавља. Дуго смо чекали да се и то отвори. Ваљда је овако било: неко је рекао, амо Срби, ово је поглавље 35 и ми га отварамо. Углавном, кренули смо ка Унији. Први сигурнији корак после проходавања. Али, ко зна шта ће се догађати у дугим годинама пред нама. На крају маратона, кад стигнемо до почасног круга – тамо неће бити ничега.

7. Повећање пензија. Скоро савршена формула за увредљиву демагогију владања. Узму вам 15-20 одсто. Па кажу како су уштедели, и да захваљујући томе што нам је горе, у државној каси одавно није било боље. А онда врате два-три процената, и кажу да је то повећање. У просеку, за убоге старце и старице, то је негде до 300 динара. Да се не лажемо, то и није сасвим мало. Пакла дувана, или крџа, или два млека или четири хлеба.

За 10-15 година, пензионерима ће бити далеко боље, следи коначно решење за њих.

6. Фискални савет. Његов симбол, професор Павле Петровић. Судећи по изгледу – близак пензионерима. Али он не воли оно што јесте. За њега су пензионери основна сметња финансијској консолидацији, јер примају пензије, а још изгледају полетније од њега.

Павле је покушао да се сети још неких извора за пуњење буџета, али није могао, јер је и сам у пензији.

Али, њега влада и плаћа да се не би сећао ничега.

5. Министар културе Иван Тасовац. Човек за кога се мислило да има нешто духа док је судио у шоу програму „Ја имам таленат“. Знам неколико важних људи из света уметности и културе који су сигурни да је Тасовац промашај. Чији? Пре свега, свој сопствени. Идеја са навијањем сатова у музејима који не раде, нити ће, коштала га је основне министарске оријентације. Једном, само једном се појавио без своје неодољиве фризуре, силом прилика. На паради у част Путина пљуснула је јака киша, а премијер забранио да се отварају кишобрани. И тада смо видели како Тасовац заиста изгледа.

4. Хапшење криминалаца. У току једне ноћи ухапшено је 80 људи. После хапшења Џајића пред камерама, то је највећи успех српске полиције.

3. Парламент Србије. Свакодневно сазнање о томе шта смо бирали, а шта су други изабрали. Господа Бабић и Бечић су она врста звезда која скупштину претвара у Хепи телевизију. Сви су срећни, нарочито владајућа већина. Мислим да ова двојица атрактивних старлетана ипак имају извесну предност пред Кристијаном.

2. Државни удар. Ако се заиста догодио, то је био тајни преврат, за који још не знају ни они који су га извршили. Теоретичари обрнутог тока ствари мисле да је на основу тог догађаја Џорџ Орвел написао своју „Животињску фарму“, нека ми опрости главни јунак тод дела вепар Наполеон.

1. Смењивање Гашића. Премијер је био одлучан. Одмах је разрешио министра одбране после његове простачке мизогине шале. Али, Бата неће да иде. И шта се сада дешава? Још га смењује, а ка` ће и хоће ли – не знамо. Има времена да га смени, макар још једном.