У београдској улици Адмирала Гепрата на фасади једне зграде налази се мермерна спомен плоча на којој пише да је на том месту приликом борби за ослобођење града од Немаца у октобру 1944. године погинуло 28 Црвеноармејаца. Прочитавши натпис моментално се најежих од помисли колико је кроз скорију историју младих руских војника и добровољаца изгинуло бранећи нас Србе.

Гинули су још за време I Српског устанка почетком 19. века, нешто касније у ратовима за стицање независности Србије пре Берлинског конгреса као и у I и II Светском рату па све до ратова при распаду Југославије деведесетих година 20. века. А како су се Срби одуживали Русима? Увек издајом. (нормално када кажем Срби мислим на власт у Србији, а не на Српски народ) Тако на пример:

у мирнијим периодима 19. века Србија је водила аустрофилску политику; а после I Светског рата дуги низ година нисмо чак ни имали дипломатске односе са Совјетским Савезом; грозничаво смо их тражили као и међусобни одбрамбени савез када је постала више него очигледна будућа агресија на нас од стране хитлеровске Немачке,  док само три године по завршетку II Светског рата, 1948. године прекинули смо све односе са Русима и окренули се Западу при томе „заборављајући“ да се никада не би смо ослободили од Немаца, Мађара, Бугара, Хрвата и Шиптара да није било Црвене Армије.

Једна од највећих новијих историјских лажи је да смо се у II Светском рату сами ослободили. Нигде у југословенским историјским књигама нећете наћи војну карту која истовремено приказује и фронт Црвене Армије у Мађарској и Аустрији и фронт ЈНА у Срему јер би се из ње одмах уочило да је неколико дана пре пробоја Сремског фронта од стране ЈНА 12. априла 1945. године Црвена Армија већ заузела Беч што непобитно доказује да је сво ово наше ратовање са војног аспекта било апсурдно као и да су многобројне српске жртве на Сремском фронту биле сасвим узалудне тј. непотребне.

Данас, 2015. године власт у Србији залаже се из све снаге за Евро-Атлантске интеграције, што је све супротно од руских државних и националних интереса. Придружујемо се руским непријатељима, укључујемо се у озбиљне оружане претње према нашим најрођенијима па је чак власт у Србији шаље српске војнике на манерве НАТО пакта.

Дакле, увек смо у миру издавали Русе али кад год би се осетили угроженима брже боље, наврат на нос, сетили би смо се да су нам они браћа, род рођени: и по крви, и по језику, и по писму, и по вери, и тражили би смо помоћ и заштиту од њих. Безобразно, уцењивачки, очекивали смо њихову помоћ без обзира како смо се до тада опходили према њима. Сматрали смо сасвим нормалним, природним, да Руси залегну у нашу заштиту, да се то подразумева, као и да се такође подразумева да је она безусловна.

Ако би се којим случајем десило, као на пример априла 1941. и 1999. године да нас Руси не заштите пљували би смо по њима као згрануто, размажено дериште не размишљајући уопште о њиховој тренутној ситуацији у којој се они налазе, о њиховим разлозима зашто нам не помажу. Да апсурд буде потпун 1999. године смо пљували по Русима зато што нас нису заштитили од бомбардовања управо од стране наших садашњих „највећих пријатеља“, од стране НАТО пакта. Дакле, Запад може бомбардујући нас да нам постане највећи пријатељ, а Руси тиме што нас нису бранили од истог тог бомбардовања, највећи непријатељи. Можда су и Руси требали да се придруже бомбардовању Србије да би нам постали велики пријатељи?

Понашање садашње српске досовске власти од 2000. године па до данас апсолутно доказује да су 1999. године Руси били у праву што нас нису узели у заштиту јер смо се поново по ко зна који пут окренули, пришљамчили сопственом агресору који је такође и највећи руски непријатељ, и тиме поново издали Русе. Очигледно је да бранили нас, не бранили нас, исто им се ‘вата. Њихов мали, блиски, својеглави рођак ради шта хоће, прави непрестано глупости и срља из грешке у грешку на своју штету, а у корист заједничких непријатеља. Вероватно се и они, непријатељи, чудом чуде, крсте и левом и десном руком, и слатко смеју његовој огромној наивности и још већој глупости.

Ако би смо се ставили у позицију Руса увидели би смо колико је невероватно да нас они још увек трпе, да нас се нису већ одрекли, да нас нису „пустили низ воду“ јер многе ружне, лоше ствари које су нам се десиле и које нам се и данас дешавају апсолутно смо заслужили. И данас нас Руси много више помажу него Запад нарочито Трговинским уговором док нас Запад уцењује и наноси нам велику економску штету терајући нас да једнострано примењујемо Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) што је у светским размерама велика, ретко виђена глупост јер смо га само ми потписали и примењујемо га док га они нису ни потписали нити га примењују.

Питам се које су то будале одлучиле да примењујемо предлог уговора пре него што га је и друга уговорна стране потписала јер доклегод и она не потпише то је само необавезујући предлог, а не уговор. Како је уопште могуће да постоји једнострани уговор ако се зна да уговор представља сагласност воља двеју стране док у ССП постоји само једна стране потписница тј. Србија која примењује уговор који ни са ким није потписала. Очигледно је да вређање Србије од стране Запада нема граница.

Без сумње крајње је време да се ми Срби већ једном опаметимо јер њаш безобразлук према Русима изазваће пре или касније код њих гађење и престанак било каквог заштитничког става према нама. И њихово стрпљење и благонаклоност имају граница, имају краја. Не може браћо Срби вечито да се понашамо тако да када нам је фрка, када смо угрожени, онда се сетимо своје браће Руса и вичемо: „Браћо Руси помагајте!“, а када нисмо угрожени да се понашаамо у стилу: ко вас јебе браћо Руси и да сарађујемо, шурујемо са највећим руским непријатељима од којих смо, о парадокса, и били угрожени, због чије агресије смо и вапили за помоћ.

Можемо да закључимо ослањајући се на искуство из последња два века да је српска спољња политика у мирнодопским временима најчешће имала сва обележја хипер мазохизма, обележја велике љубави према својим мучитељима, према садистима, злочинцима, према агресорима. У мирним временима окрећемо се онима који су раније према нама испољавали највећу мржњу и агресивност, а запостављамо и чак издајемо своје доказано највеће пријатеље и заштитнике. То не само да је мазохизам већ је и политика без трунке памћења, без ослањања на дотадашње искуство, наивна, глупачка, кукавичка, понављачка, слугерањска, поданичка, улизичка, економски неоправдана, за већину српског народа штетна, политика без трунке националног поноса која само охрабрује непријатеље за поновну агресију.

На крају, што се тиче укупних српско-руских односа, поставио бих нама Србима питање како би се они осећали, како би реаговали, када би, не дај Боже, било обратно? када би се Руси према нама понашали издајнички као што се ми понашамо према њима, а када би се Срби понашали према Русима заштитнички као што се они одувек понашају према нама? Какво би смо у том случају ми Срби имали мишљење о Русима?

Извор: Србин.инфо – Алекса Мијаиловић

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).

Ознаке: Алекса Мијаиловић, Руси, Русија, Срби, Србија, српска власти, српска историја