Напади на нас ће се наставити, као и покушаји да се подрије РС, да се удаљи од Београда, да се посвађају Срби са Русијом…

Оно што сам прижељкивао и прогнозирао у претходном тексту, објашњавајући зашто до тога мора да дође, па ипак до самог краја стрепео да би нешто могло да крене наопако – остварило се. Русија је у Савету безбедности ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Тиме је спречено да најзначајнији орган најзначајније међународне организације усвоји документ који би касније послужио као основ за укидање Републике Српске и даље понижавање Србије. Русија је стала у одбарну Српске иако у том питању није имала непосредни интерес. Гласала је искључиво из принципа – супротставити се самовољи Вашингтона да једнострано намеће неправедна решења свуда где му се може.

У Савету безбедности, међутим, не може му се, иако би Саманта Пауер, њена претходница Сузан Рајс и њихови надређени, кад би могли, врло радо укинули Русији право вета или је чак избацили из УН – како не би морали јавно да се „згражавају“ и подносе „мрље на Савету безбедности“ онда када се Русија усуди да искористи право на које је овлашћује Повеља УН и гласа другачије него што би Американци хтели.

Руку у одбрану Српске подигао је Виталиј Чуркин – занимљиво онај исти Чуркин кога су Срби 1994. прогласили за издајника и Србије и Русије кад је дошао да их убеђује да прекину опсаду Горажда. Као дипломата од каријере, он је и тада и сада професионално следио спољну политику своје земље – то што је она по Србе сада повољнија него што је онда била, разлог је више да руску спољну политику пажљиво анализирамо како бисмо знали кад шта тачно можемо да очекујемо од тренутно једине нама наклоњене велике силе. Зато ћу разматрање последица обарања британске резолуције почети од Русије.

РУСИЈА ЈЕ ЧВРСТО УЗ СРБИЈУ

Прва и кључна ствар коју је догађај од среде у Њујорку показао и доказао оно о чему говорим већ неколико година уназад јесте да Србија може да се ослони на Русију не само када је у питању Косово већ и њен други најважнији национални интерес – одбрана Републике Српске као друге српске државе и (уз Војводину) једине преостале тековине крваве двадесетовековне борбе српског народа да се после протеривања Османлијског царства ослободи и уједини и на простору друге империје, оне Хабзбуршке. И то да је Москва на нашој страни представљаће један од главних адута у жестокој борби за очување Српске, која тек предстоји.

Скорашње заоштравање односа Русије и Запада иде нам на руку да овај адут сачувамо у својим рукама, сводећи на минимум шансе да се Чуркин или неко други поново нађе у улози из Горажда или доживимо као 1992. да се и Русија придружи неправедним западним санкцијама против нас. Зато се не слажем с онима који ових дана говоре да је опасно за нас што смо, између осталог, и захтевом Русији да спречи усвајање британске резолуције дозволили да будемо увучени у тренутни руско-амерички сукоб.

Напротив. Да се о овој резолуцији гласало на пример 2010, на 15-годишњицу Сребренице, лако се могло десити да Русија не стави вето те да се (као што ће то урадити поводом увођења „зоне забрањеног лета“ над Либијом у марту 2011) уздржи од гласања, наивно верујући да САД и њихови европски савезници искрено желе да „ресетују“ односе с њом. Садашње руско руководство очигледно више није наивно, а, руку на срце, ни Запад се не труди превише да је одобровољи.

То смо видели и на овом случају, где су Британци и Американци себи дали за право да негодују што се Русија усудила да поднесе свој предлог резолуције и игноришу исти – и како после очекивати да ова неће ставити вето. Док су, дакле, Запад и Русија у сукобу, ми можемо да очекујемо да ће се Москва сврставати на нашу страну чак и онда када нема никакав непосредни интерес у томе, чисто да би демонстрирала Вашингтону да се и она о нечему пита и да овом неће проћи баш све што науми. Наравно, под условом да и сама Русија успе да се одбрани од западног империјалистичког похода, што би могло да буде увод у успостављање праведнијег и равноправнијег света.

Ту долазимо до другог значајног закључка који нам пружа гласање у Њујоруку – за Србију је равноправнији полицентрични свет, где више великих сила има право гласа, дефинитивно бољи од света којим би се владало из једног центра, тј. света у коме би постојала само једна велика сила или би друге постојале само на папиру, а у пракси би повлађивале врховној. Да нема сталних чланица Савета безбедности са правом вета или пак да се друге сталне чланице, укључујући и Русију, налазе у вазалном положају у односу на САД, британска антисрпска резолуција била би усвојена. Били бисмо сами на свету, као што је почетком 90-тих изгледало да јесмо. Моноцентрични амерички нови светски поредак не би био добро место за Србе.

ШТА СРБИЈА МОЖЕ, А ШТА НЕ СМЕ

Србија је, нажалост, мала земља и не може много, заправо не може ништа да допринесе у борби за равноправнији свет. Она не може себи ни да приушти да се, рецимо отвореним стављањем на страну Русије у украјинској кризи, укључи у ту борбу, јер би се суочила са страшном одмаздом западних земаља које је окружују.

О АУТОРУ

Владимир Трапара је истраживач међународних односа из Београда. Објавио је више научних чланака на српском и енглеском језику. Области академског интересовања су му: односи великих и регионалних сила (пре свега Сједињених Држава и Русије), односи у региону Западног Балкана, спољна политика Србије, теорије међународних односа. Тренутно ради на својој докторској тези из области савремених руско-америчких односа. Запослен је на Институту за међународну политику и привреду у Београду као истраживач сарадник.

Али она може најпре да неутралношћу сачува образ како уџбеници историје сутра не би писали да смо и ми били на страни америчких империјалиста.

Неутралношћу не бисмо провоцирали Запад, а у исто време у себи бисмо знали на којој смо страни – наше мисли барем (још увек) нико не може контролисати. А сад и мало о томе шта очекује конкретно Србију и Српску после одбијања британске резолуције и како се према томе поставити.

Напади на нас ће се наставити. Покушаји да се подрије и укине Република Српска, да се међусобно што више удаље Београд и Бањалука, да се посвађају Срби са Русијом, све у циљу довршавања америчког балканског дизајна – наставиће се. Ако намиришу крв, лешинари – ту мислим на све локалне актере који би да профитирају на српској несрећи – ће раширити крила. Ако осете да смо слаби, тражиће још више.

Зато Србија и Српска морају да покажу да су уједињене и јаке како би обесхрабриле свако размишљање о насилном мењању Дејтонског споразума и других темеља поретка на Балкану. Ако 90-тих нису смели да се обрачунају с нама до краја, јер смо показали зубе, морамо им и сада ставити до знања да би такав подухват за њих био прескуп.

У исто време, ми смо једини који у региону искрено пружају руку помирења и спремни су да раде на стабилизацији Балкана, и то тако треба да остане.

Помирење и регионална стабилност не могу се градити на лажима, као што је она о Србима као кривцима за ратове и починиоцима геноцида, нити на пристрасном тумачењу сукоба. Лажима треба супроставити истину, а пристрасности уравнотежен приступ, који полази од чињеница и не фаворизује ниједну страну.

И зато премијер Вучић треба да иде у Сребреницу, да каже истину коју Србија има да саопшти. Ако је Европској унији стало до помирења, она би требало да прихвати ту истину.

Ако и даље буде упорно инсистирала на лажима, као у резолуцији Европског парламента, можда смо ми ти који би требало да преиспитамо наш пут ка Унији.

На крају, прокоментарисао бих и упозорења да за Вучића не би било безбедно да иде у Сребреницу (има и оних који прижељкују да се нешто деси) скретањем пажње на чињеницу да се Сребреница налази на територији Републике Српске и да ће до даљњег, између осталог захваљујући и одбрани у Њујорку, тамо и остати.

Извор: Одмотавање суштине (Unwrapping the Essence)

Ознаке: Владимир Трапара, запад, Русија, Србија, Сребреница, српска спољна политика