Када се у једној особи споје лидер Демократске странке и власник највеће маркетинг империје у Србији, следи апсолутна медијска контрола.

Човек о коме се годинама уназад засигурно са најмање критичког тона писало и медијски извештавало јесте актуелни градоначелник Београда. Драган Ђилас практично никада није био изложен озбиљном медијском раду и истраживачком новинарству од стране најважнијих српских медија од како се налази на политичкој сцени Србије, за разлику од осталих колега политичара.

То га између осталог чини политичком фигуром у непрекидном успону од 2004. године, када га је Борис Тадић увео у Демократску странку. Цела Србија данас зна у чему је тајна његове медијске привилегованости, само што то не сме да објави скоро ниједан велики и утицајни медиј, штампани или електронски.

Драган Ђилас је у политику ушао 2004. године као маркетинг менаџер и пословни човек, што његовим компанијама очигледно није штетило. Заправо, његове маркетинг компаније су се у протеклих осам година множиле и увећавале своје приходе. Његова политичка каријера у успону истоветна је процвату и расту његове маркетинг империје. У периоду од 2005. до 2011. године „Мултицом Гроуп“, у којој градоначелник Београда има власништво, кумулативно је остварила приход од 603.258,272 милиона долара.

Његова друга компанија „Дирецт Медиа“ у периоду од 2008. до 2011. године остварила је кумулативни приход од 330.315,878 милиона долара. Од 2004. године, када је приступио Демократској странци и одмах заузео озбиљне партијске позиције и државне положаје, компаније у којима он има власништво до краја 2011. године приходовале су скоро милијарду долара, претежно у маркетинг сектору.

То је импресиван износ и за маркетинг компаније у далеко развијенијим државама и економијама од Србије. Толики приход у маркетинг индустрији, у сегмету оглашавања, компанијама у власништву градоначелника Београда донео је огроман, у српским приликама доминантан утицај на медијску индустрију, како штампану тако и електронску, у првом реду телевизијску.

Како? Тако што Ђиласове маркетинг агенције закупљују огласни простор у готово свим најважнијим и најутицајним медијима у земљи, и на тај начин српски медији су у својеврсној финансијској зависности од његових маркетинг агенција. Уколико би ти медији извештавали критички – огласа нема, што медије одводи у несолвентност и банкрот.

Пошто су маркетинг агенције Драгана Ђиласа највеће и доминантне, алтернативе медијима у Србији нема у виду сарадње са другим маркетинг агенцијама. Зашто?

Зато што оглашивачи, компаније, државне и приватне, закључују доминантно уговоре са Ђиласовим маркетинг агенцијама, знајући да ће тиме себи обезбедити и својеврсну политичку „заштиту“ и кишобран од административних и других проблема на које данас наилазе сви који нешто у Србији раде, што им друге, релативно мале маркетинг агенције, не могу обезбедити.

Тај каузалитет објашњава узајамни успон и пословне империје и политичке каријере Драгана Ђиласа, као и основни узрок његовог медијског утицаја и неравноправног положаја у односу на његове колеге политичаре из свих партија и политичких оријентација.

Иако су Верица Бараћ и Савет за борбу против корупције у свом Извештају о медијским злоупотребама евидентирали одређене занимљивости, попут чињеница да су већи број компанија, у којима је градоначелник Београда власник, у директном пословном односу са институцијама, установама и јавним предузећима Града Београда, то није, разуме се и из којих разлога, било атрактивно најзначајнијим медијима да о томе извештавају, и да ту тему истражују ни јуче, ни данас, а по свему судећи ни сутра

Прошле недеље, у четвртак, СНС је издала саопштење за јавност у којем оптужује Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића за наводно прикривено власништво у дневном листу „Пресс“. Иако је саопштење медијски атрактивно и у интересу јавности, без обзира на политички укус и уређивачку политику српских медија, ретки су медији који су га пренели и објавили.

Тај последњи пример најбоље илуструје под каквом су контролом данас медији у Србији, и колика је друштвено-политичка моћ Драгана Ђиласа. Гледајући са позиција ускостраначких интереса то некима није проблем, али ако се гледа са аспекта интереса свих грађана и друштва у Србији, онда је то и те какав проблем.

Када се томе придода контрола над буџетом Града Београда и годишњи приходи Ђиласове пословне империје, долази се до закључка да градоначелник Београда на годишњем нивоу поред медијске има и финансијску контролу већу од било ког српског тајкуна или крупног капиталисте, укључујући и Мирослава Мишковића, најкрупнијег српског капиталисту.

Дакле, Драган Ђилас има медијски већи утицај од сваког политичара, а финансијски практично од сваког привредника у Србији. Иако „Актер“ сасвим сигурно због овог текста никада више неће добити ниједан оглас из маркетинг агенција у власништву Драгана Ђиласа, као градоначелников одговор на њега, који има непожељан тон и критичку интонацију, интерес јавности и елементарни професионализам налаже алармирање на друштвену узбуну стратешког карактера.

Како „Актер“ сазнаје, нетранспарентни договор Бориса Тадића и Драгана Ђиласа у најскорије време резултираће и Ђиласовим етаблирањем на положај лидера Демократске странке. У том случају Драган Ђилас ће постати политичка фигура број 2. у земљи овог тренутка, са тенденцијом да ускоро постане број 1, сходно ресурсима којима располаже, што ће додатно да магнетише компаније и оглашиваче да своје „маркетинг буџете“ усмере у његову маркетинг империју.

Она ће потом да ојача своју доминацију у сегменту оглашавања, а то ће значити апсолутну контролу над српским медијима, која је и овог часа брутално великог обима. То значи да Републици Србији следи потпуни медијски мрак и контрола система јавног информисања од стране једног човека – Драгана Ђиласа.

Како је систем јавног информисања кисеоник демократије и здравог и нормалног политичког система, таква моћ у рукама појединца представља опасност по уставни поредак земље, којем је медијски мрак само предворје проблема. Како намера градоначелника Драгана Ђиласа у протеклим годинама није била да се определи за политичку или пословну каријеру, јер да јесте продао би своју маркетинг империју и посветио се професионално политици, илузорно је очекивати да ће то урадити у наредном периоду у којем треба да финишира успех своје маркетинг-медијско-политичке стратегије, и у једној особи споји положај лидера Демократске странке и власника највеће маркетинг империје са највећим утицајем на српске медије.

Тај проблем није питање политичке оцене градоначелника Београда, нити става према Демократској странци, тај проблем није само потенцијални медијски мрак који може већ у наредним недељама да почне да прекрива Србију. Тај проблем је проблем демократског система у Србији, проблем угрожавања уставног поретка земље и интереса сваког грађанина Србије без обзира на све политичке, класне и социјалне различитости грађана.

Обавеза свих професионалних медија јесте да алармирају јавност о том проблему.

Друштвени интерес је супротставити се медијском мраку. Можда је интерес чланства и симпатизера ДС-а да добију моћног газду. Републици Србији то није интерес. Самим тиме ни „Актеру“.

Пише: Александар Савић

Извор: Вестинет

Ознаке: Ђилас, Демократска странка, контрола медија, Србија