Прочитај ми чланак
Срби воле чврсту руку?
Политички менталитет у Србији у нововековној историји заснива се на ауторитетима, вођама који су нагињали меким или тврђим облицима ауторитарности и диктатуре. Диктаторске методе са оријенталним стилом понашања имали су Милош Обреновић, Милан Обреновић, Александар Обреновић, а касније Краљ Александар Карађорђевић, па онда у комунистичко време, Јосип Броз Тито са својом политичком номенлкатуром, која се крајем осамдесетих година у новом издању пренела на Слободана Милошевића.
Укупна историја Србије памти политичаре од формата, попут Николе Пашића, Јована Ристића, Милована Миловановића. Србија је имала своје деспоте у модернијој историји, који су били спремни да за своје интересе, сујету и власт жртвују народ и њену будућност. Менталитет политичара, њихов психолошки профил и време у коме су владали, као и олигархију која је била око њих, много говори о типу владавине. Политичко биће у Србији кроз два века модерније историје била је у „чврстој руци“, односно облицима личне владавине, која се кретала између дворске, кабинетске и породичне политике, са формама страначке доминације и клановско-фракцијских борби унутар власти и опозиције.
Дуги низ година Србијом управљају и владају политичари и вође партија из динарског варијетета односно тз „виолентни типови“ по Јовану Цвијућу, које карактерише високо самољубље, јака лична власт и бруталност у владавини. Посебна карактеристика српске политике су политичке афере, сплетке, завере и атентати. Да се подсетимо убиства Карађорђа Петровића, атентата на Михаила Обреновића, покушаја атента на краља Милана Обреновића, убиство Александра Обреновића, атентат у Марсеју на краља Александра Карађорђевића све до политичког бившег председника Председништва Србије, Ивана Стамболића и премијера Србије, др Зорана Ђинђића.
Поред тога, мноштво партијских завера прати страначки живот Србије у духу тзв. реал-политике. Србија је увек желела демократију, а прихватала облике ауторитарности, све до личних или страначких диктатура.
„Мека„ ауторитарност и психички типови
Србија стојички подноси „меку“ ауторитарност власти још од увођења вишепартијског система, са каснијим осцилацијама у примени степена моћи владајућих партија и политичких лидера. Највећи степен ауторитарности и личне власти Србија је имала за време Слободана Милошевића, који је суверено одлучивао о судбини, не само Србије, већ и српског народа у региону. Слободан Милошевић је био у рангу високе ауторитарности, али не и класичног облика политичке и личне диктатуре.
О АУТОРУ
Томислав Кресовић je политички аналитичар и сарадник Института за геополитичке студије.
Политички гледано „средњи ниво“ ауторитарности имао је Борис Тадић, као председник Србије, од 2004. до 2012. Године, и као „сива еминенција“ у вођењу државних институција од 2008. до 2012. године.
Лична владавина Бориса Тадића осећала се у раду парламента, владе, али и других државних институција. Садашњи премијер Србије и лидер СНС, Александар Вучић, поседује нижи ниво ауторитарности од Слободана Милошевића, али је његова ауторитарност знатно виша од, рецимо, др Војислава Коштунице, др Зорана Ђинђића, па и Ивице Дачића. Његова поставка владања је тзв. канцеларског типа.
Посматрано из угла чувеног српског антропогеографа Јована Цвијића, „виолетно-динарски“ политички типови су били Слободан Милошевић, Борис Тадић и Александар Вучић, док су моравски и шумадијски типови др Војислав Коштуница и Ивица Дачић.
Др Зоран Ђинђић је био нека умерена варијанта динарског и моравског варијетета.
Председник Србије Томислав Николић је шумадијско-моравски тип политичког владања.
Бивши премијер Србије и некадашњи председник СРЈ, др Војислав Коштуница, био је политичар шумадијско-рудничког поднебља са изразитом кабинетском логиком владања, политичким лукавством, али и недостатком политичке и личне храбрости. Бивши премијер Србије, Мирко Цветковић, био је «сенка» Бориса Тадића, али је носио лукавство Николе Пашића пред владаром, али не и Пашићеву мудрост и храброст. Ради се о типу личности Југоисточне Србије.
Виртуелна политика и лична власт
Карактер власти водећих личности у Србији у протеклих 25 година био је повезан са личном харизмом, затим снагом партија на чијем су челу били, вештим обликовањем јавног мнења и укупним стањем у држави. Јачање и слабљење политичке моћи лидера и партија у много чему зависи и од карактера политичке пропаганде и медијске промоције. Чињеница је да су се структуре владајућих партија „прикривале“ иза ауторитета и медијске промоције председника и премијера.
Актуелна медијска промоција политичког и државног активизма премијера Александра Вучића у несразмери је са промоцијом радних активности министара и других експонираних политичара у Србији. Ова несразмера активизма и медијске промоције оставља утисак личне власти Александра Вучића, али то није реално у односу на стандардну квалификацију личне или политичке и државне диктатуре.
Данашња политика у Србији прати тзв. таблоидизацију и њене актере на начин да себе афирмишу преко друштвених мрежа, медијским промоцијама и тимовима за спиновање, ботовање и ставовима на твитер налозима. Данас смо сведоци да водеће личности у Србији прво пусте свој твитер став-налог, а онда то кажу на седници владе, странке или у парламенту. Дакле реч је о личној промоцији и ставу који се онда наметне и као јавни став или став владе, чиме институције политике постају само формалност пред виртуелном политиком. Кроз тзв. «дигиталну деморатију» живе многе институције политике и циљ министара, посланика или шефова странака је да имају што више пријатеља на друштвеним мрежама, и што више наслова и појављивања на ТВ станицама и јутјуб снимцима, него у реалном политичком животу.
Садашањи премијер Србије, Александар Вучић, више него сви досадашњи политичари, познаје праксу медија, спиновања и наступа на друштвеним мрежама, и то му даје снагу у бирачком телу, али и подршци изван Србије. Владавина преко ТВ-а, таблоида или друштвених мрежа осигурава политичарима да кроз пропаганду и разним триковима опстану што дуже на власти. Више нису потребне ТВ дебате, сучељавања мишљења лидера странака и разне кампање. Странке и лидери су стално у кампањама и међусобним обрачунима преко таблоидне јавности.
Политичка сцена у Србији је данас таква да се водеће личности утркују ко ће бити «копија» Путина, Меркелове и других страних политичара, имитирајући и копирајући њихове политичке наступе. Истовремено се копирају и наступи или политика Милошевића, Ђинђића, у редовима СПС-а и ДС-а, али се користе и методе јавног наступа у обрађеној верзији др Шешеља, а код припадника СНС.
Извор: vidovdan.org
