Прочитај ми чланак
Мировна конференција која би могла да се одржи у Београду била би прилика да светски лидери заједно зауставе рат.
После немилих догађаја на српско-хрватској и српско-мађарској граници и обрачуна мађарских оружаних снага са избеглицама са Блиског истока, свима је постало јасно да никаква сила нити зидови не могу да задрже људе који су већ изгубили скоро све што су имали. Слике ужаса, које недељама гледамо, буде сећања на најмрачније периоде светске историје и на 70 година од победе над фашизмом поново отварају питање – куда иде свет?
Тридесетих година прошлог века човечанство се суочило са до тада највећим злом – нацизмом. Данас се свет суочава са комбинацијом атлантизма и глобалног исламистичког тероризма, а Исламска држава је монструм створен из тог ортаклука. Одсецање глава пред камерама, рушење древних градова и верскох објеката, прогон и убиства људи по верској основи, отимање територија међународно признатим државама, чланицама Уједињених нација.
Све ово је сурва стварност, на коју је Европа гледала широм затворених очију. Не треба заборавити да је 1938. године Европа на сличан начин немо посматрала уништење Чехословачке, што је тада Хитлеру проширило маневарски простор и омогућило да у наредне две године створи Трећи рајх, који је под чизмом држао готво цело континент.
Историјске поуке нам дају за право, али и намећу обавезу да дамо све од себе да зло сасечемо у корену и не дозволимо му да се размаше. Улога Срба и Србије у борби за поновно успостављање равнотеже у свету стога може и мора бити значајна.
Разлози за ово су бројни. Пре свега, Србија је највише на удару избегличког таласа. Потом, ми смо као народ у току 90-тих година имали прилике да се сучимо са радикалним исламом, али и са синхронизованим удрима НАТО и исламистичких терориста. Не треба заборавити ни то да су Босна и Косово били први полигони на којима је испробан савез између атлантиста и исламиста. На крају, Србија је данас једна од ретких држава на свету, а једина је у Европи која има добар и балансиран однос са свим водећим светским силама, али и са државама Блиског истока. Такође, Србија није чланица НАТО нити ЕУ, што је чини политички и војно потпуно неутралном.
Све то даје могућност да ми као држава понудимо све своје дипломатске капацитете у циљу проналажења начина за хитно заустављање рата у Сирији и укидање Исламске државе. Београд би без икаквог проблема, чак и са великим одушевљењем, дочекао светске лидере и пружио им сву неопходну логистичку и сваку другу подршку која је потребна. Мировна конференција о Сирији, која би савим реално могла да се одржи у Београду већ крајем ове или почетком наредне године, била би прилика да се на једном месту нађу Путин, Си Ђинпинг, Обама, Меркелова, Оланд, Камерун, Ердоган, Асад – и да заједно зауставе рат.
Користи од овакве дипломатске мисије наше земље би биле вишеструке. Пре свега, легализовали би позицију политички и војно неутралне државе. Друго, искористили би чињеницу да је Србија данас можда једини преостали пут сарадње Истока и Запада, и на тај начин би се и безбедносно заштитили.
Наравно, преуслов било које велике међународне победе јесте унутрашњи договор око кључних националних и државних питања. Баш због тога, већ месецима апелујем да државни врх Србије сазове све релевантне политичке чиниоце како бисмо могли да заједно дефинишемо безбедносну политику земље, што у времену у коме живимо практично значи и дефинисање спољнополитичке оријентације.
Немам дилему да је за Србију од животне важности да се бори за позицију активно неутралне државе. Наравно, нико нам неће на тацни дати мир и неутралност, већ ћемо за то морати да се изборимо.
Баш због тога, стара девиза „будимо реални, тражимо немогуће!“ можда опет има смисла.
Аутор је председник странке Трећа Србија Мирослав Паровић
Извор: Нови стандард
