Прочитај ми чланак

Шпигел: Коју игру игра Вучић?

0

"Александар Вучић вешто балансира између моћника у Бриселу, Кремљу и Пекингу, а притом не даје одговор на питање у којем се од тих светова он и српски народ осећају као код куће", пише немачки Шпигел.

Немачки магазин Шпигел у свом онлајн-издању се у тексту под насловом „Европски пријатељи Кремља“ осврће на демонстрације подршке политици руског председника Владимира Путина у Београду и тражи одговор на питање: „Који су разлози за то? И коју игру у томе игра српски председник Александар Вучић?“, преноси Дојче веле (DW).

На почетку текста аутор Валтер Мајр пише:

– Када би постојала награда за град у Европи који ових дана има да понуди најбизарнији јавни спектакл, Београд би вероватно био на самом врху. Уз руске заставе, Путинове портрете и дрвене крстове, хиљаде су у петак (4.3.) увече марширале српском престоницом како би изразили своју солидарност с лидерима Кремља и подршку за њихов агресивни рат против Украјине – наводи Мајр.

„Талентовани луткар који вуче конце из позадине“

У покушају да објасни тај феномен аутор подсећа на традиционално блиске везе Србије са „Мајком Русијом“ и са православним братским народом на истоку, али и напомиње да се то све сада ставља на искушење.

– То показује околишање председника Александра Вучића: с једне стране, он се залаже за територијални интегритет Украјине, али истовремено не жели да се придружи санкцијама ЕУ против Русије. Он не изражава јасну критику очигледно агресорског рата позивајући се на специјалне односе своје земље с Русијом – пише аутор текста.

Аутор Вучића назива „талентованим луткаром који вуче конце из позадине“ и подсећа да је „он на почетку своје политичке каријере био ученик ратних злочинаца попут Радована Караџића, Војислава Шешеља и Слободана Милошевића“.

– Дуги низ година подржавала га је немачка канцеларка Ангела Меркел и он се до данас успешно представља као посредник између светова, као политичар који вешто балансира између моћника у Бриселу, Кремљу и Пекингу. Притом не даје одговор на питање у којем се од тих светова он и српски народ осећају код куће – наводи се у тексту.

– То свакако има везе и са председничким изборима 3. априла, где му је бивши начелник Генералштаба српске војске Здравко Понош озбиљан противкандидат. Зато сада Вучић мора свом бирачком телу да објасни зашто његов дугогодишњи савезник Владимир Путин мирну суседну државу попут Украјине сада обасипа бомбама и гранатама – пише аутор.

У Бриселу веома иритирани

До сада су углавном коришћени аргументи из недавне прошлости. Русија је 1999. протестовала против НАТО бомбардовања Србије. Али, из српског угла гледања постоје и врло прагматични разлози за подршку Путиновој политици, додаје Мајр.

– Приликом сусрета у новембру на обали Црног мора Путин је Вучићу обећао већу испоруку гаса по повлашћеној цени. Председник Србије је након сусрета признао да је Путина „замолио“ за бољи третман.

Јавно мњење је, уз велику медијску подршку булеварских новина лојалних Вучићу, на страни председника. Анкете показују да две трећина грађана Србије има позитиван став према Путину. У неким новинама чак су се појављивали и наслови попут „Украјина напала Русију“, подсећа аутор.

Он истовремено скреће пажњу на то да су у Бриселу веома иритирани таквим српским понашањем, да изражавају „жаљење“ што се Србија није прикључила санкцијама, што знатно умањује шансе за скори пријем Србије у ЕУ.

Но то је ситуација у коју се Европска унија сама довела, сматра Валтер Мајр:

– Откако је 2008. дошло до пребрзог признавања независности Косова, Србија има кључну улогу у тражењу трајног мирног решења за Западни Балкан. Вучић то зна и врло успешно користи – он све више јача своју ауторитарну власт у Србији, док се истовремено на међународној сцени представља као поштени посредник у вези с Косовом.

Озбиљна претња по безбедност

Према мишљењу аутора, тај дипломатски „ход по јајима“ све више представља озбиљну претњу по безбедност на континенту. То се види и у Босни и Херцеговини: уз руску и српску подршку све озбиљније поигравање ватром Милорада Додика прети да израсте у прави пожар. Стално се спомиње могућност отцепљења Републике Српске из састава Босне и Херцеговине „што би угрозило читав мукотрпно успостављен постјугословенски послератни поредак“, сматра Мајр.

А чињеница „да Вучић, председник земље која је кандидат за чланство у ЕУ, до данас није добио озбиљну критику од стране Европске комисије, шеф српске државе може да схвати као награду за своју циничну политику“, закључује новинар немачког магазина Шпигел, Валтер Мајр.