Бивши секретар Савета за Србе у региону Млађан Ђорђевић у новом ауторском тексту за руску агенцију Регнум бави се питањем положаја Српске православне цркве на Космету у контексту преговора око његовог статуса у Србији. Текст преносимо у целости:

На територији српске аутономне покрајине Косово и Метохија, која је 2008. године прогласила независност, налази се више од 1500 српски православних цркава, манастира, гробља и других трагова српског историјског постојања. Од 20 активних манастира, три највећа су споменици на листи светске баштине УНЕСКО (Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Грачаница). Четврти објекат на листи УНЕСКО је Црква Богородице Љевишке у Призрену, последња преостала градска средњовековна црква из 14. века. На Космету се налази и седиште Српске православне цркве, Пећка патријаршија, те се с правом може рећи да је то територија у коју је уткан ДНК српског народа, наше духовности и културе.

На КиМ су исписане најважније странице из историје нашег народа, а Црква је чак и у време када српска држава није постојала након османских освајања, па све до њене обнове у 19. веку, била и остала главни стожер окупљања Срба. Зато је нашу историју немогуће замислити без Космета и СПЦ, а идеја разбијања српског народа увек је код наших непријатеља била повезана са идејом разбијања Цркве.

С тим циљем је отпочињањем распада Југославије најпре разбијено јединство Цркве у Македонији. Већ деценијама овај процес траје у Хрватској кроз различите облике притисака на православне Србе, а започет је и у Црној Гори, где је недавно кулминирао доношењем антицивилизацијског Закона о слободи вероисповести, којим црногорска држава конфискује светиње, цркве и манастире СПЦ. Опасност представља и помињање могућности доношења оваквог закона и на Косову, а након тога неће бити могуће зауставити сличне процесе широм Европе. Дешавања у Украјини прате исту логику.

Последњи отворени, оружани напад на српску цркву била су дешавања на Косову и Метохији током и након агресије НАТО на Југославију 1999. године. Тада је током бомбардовања срушено око 80 српских цркава и манастира, а током погрома српског становништва у марту 2004. године од стране локалних Албанаца, које су само посматрали међународни миротворци УН и НАТО, уништено је, спаљено или оштећено преко 35 православних цркава и манастира, међу којима и средњовековна Црква Богородице Љевишке. До данас нико за ове злочине није одговарао.

Положај СПЦ на Косову ни данас није много бољи. Већина спаљених цркава још није обновљена, а и даље их чувају полиција и међународне снаге. Чак четири године након одлуке највишег, Уставног суда Косова, да манастиру Високи Дечани врати претходно одузета 23 хектара земље, локалне власти одбијају да је спроведу. Стога је, нажалост, српска црква на КиМ приморана да постоји у условима потпуне правне несигурности и под сталном претњом напада.

Као да то све није довољно, па неке западне земље већ годинама покушавају да у Србији изграде један нови, нецрквени и ненародни, менталитет због којег бисмо се ми као народ утопили у мелтинг поту светског поретка. И због тога је Косово, као колевка СПЦ и наше духовности, веома важно. Оно нас, и поред свих покушаја да нам се одузме, чврсто држи повезане са нашим идентитетом и представља и симбол и реалност наше преданости идеји да будемо народ и нација, а не лутајуће племе. А тај елемент нашег бића већ вековима чува управо наша Црква.

Међутим, и поред свега, СПЦ је свих ових година искључена из преговора о решавању косовског питања – оног које се ње можда и највише тиче и у чијем одлучивању би она требало да игра можда и највећу улогу. Разлог за то лежи у чињеници да нико у СПЦ, барем јавно, не износи став по коме би се Косово могло поделити или га се Србија одрећи, као што то чини актуелни председник Александар Вучић. Званичан став Св. Архијерејског Сабора јесте да је неприхватљиво не само признање Косова (како билатерално, тако и у УН), него и свака подела државне територије Србије на просторима КиМ. Ти ставови су три пута поновљени у претходне две године од стране Сабора архијереја и у директној су супротности са политиком владајућег режима Александра Вучића.

Осим Цркве, други фактор који снажно чува Косово и Метохију у саставу Србије је Резолуција СБ УН 1244 у којој се на пет места Косово помиње као саставни део тадашње Савезне Републике Југославије, чији је Србија правни сукцесор. И док Вучић ни једном речју никада Цркву није известио о току преговора и даљем плану за решавање косовског питања, он, с друге стране, упорно инсистира на идеји да Резолуција 1244 нема никакав значај јер се наводно у њој ни не помиње Србија, већ СРЈ. Ова резолуција за њега представља проблем и најрадије би је се решио, ако би могао, јер је она главна брана признању Косова у УН и на њој се заснива рад међународне мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК), као и ОЕБС-а и КФОР-а на КиМ. Без ове резолуције Косово би једном заувек било одвојено од Србије и без нужног билатералног признања које би вероватно уследило касније, када се сви навикну на стање на терену. Због тога је њено очување у међународном поретку од круцијалне важности за очување Космета у саставу Србије.

Једине силе које то могу да ураде су Русија и Кина, као сталне чланице СБ. Због тога је веома важно да се став СПЦ уважи у Москви као аутентичан став огромне већине српског народа. Зато је важно да руски медији преносе глас СПЦ, да се наши великодостојници сусрећу са својом руском браћом и да заједно штите свету српску земљу и српске светиње на КиМ. Чинећи то, браниће се вековно словенско и православно братство не само двеју цркви, већ и наших народа.

Блаженопочивши Патријарх Московски и Целе Русије Алексиј II је у јеку бомбардовања 1999. године своју подршку српском народу исказао доласком у Београд и залагањем за обустављање ратних дејстава на територији Југославије и КиМ. Тада је изнео поруку која је данас вероватно још актуелнија: „Само правичан мир може бити трајан. И данас вас молим и преклињем: учините све да народи спознају доброту у вашим срцима, да се древно Косово – историјска света земља српског народа – више не скрнави братоубиством. Помозите да се мирни и добронамерни људи, који су напустили своје домове, у њих врате. Учините да примирје и сарадња победе.“

Уколико се данас, 21 годину након ових речи Патријарха Алексија II, Косово препусти, подели и изда, онда ће све жртве српског херојског отпора током агресије бити узалудне, а напад на Србију би се могао сматрати успешним. Стога нама Србима остаје једино нада да ће Свети Сабор РПЦ на челу с патријархом Кирилом и њен Свети Синод помоћи не само да се сачува Косово у саставу Србије, већ и Српска православна црква у целини.

Извор: regnum

Ознаке: КИМ, Млађан Ђорђевић, преговори, СПЦ