Прочитај ми чланак"Председник државе у бекству." "Побуњеници упали у председничку палату." "Народ и полиција лове политичаре по улицама." "Демонстранти упали у парламент." "Све јачи талас протеста против владе." Таквим насловима описана су дешавања у Шри Ланки, Јерменији, Италији, Холандији, Немачкој, Македонији... Широм света људи се боре за слободу и правду, само је у Србији мирно. Мирно, као на гробљу. Најсиромашнији народ у Европи нема снаге, воље и храбрости да се супротстави најбогатијим криминалцима из власти. О разлозима за страх, у који су, са самоубилачком апатијом, уронули грађани Србије пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак пријатељ и сарадник Александра Вучића.
Искусни и мудри Ивица Дачић је, пре тачно десет година, дефинисао стратегију одбране од јуродивог Александра Вучића: „Правимо се мртви док медвед не оде“.
Комично је што се Дачић одлучио на такав начин избегавања опасности у тренутку кад је био председник Владе, а Вучић први потпредседник. Трагично је што су сви грађани пристали да се праве мртви, препуштајући се на милост и немилост ментално поремећеном диктатору са зверским апетитом и инстинктом за самоодржање.
Страх човеку каља образ често. То правило важи за појединачне примере. На колективном, националном нивоу, кад страх захвати цело друштво, не страда само људски образ, него сви државни органи, све институције – од МУП-а до САНУ и СПЦ – и сви актуелни поданици, као и неколико будућих генерација. Размере трагедије виде се тек кад се упореди ко се кога плаши. Поштени људи, хлеботворци, који вредним радом покушавају да обезбеде егзистенцију, страхују од примитивних паразита, џепароша и сецикеса, наркомана и пијандура, алавих бедника и олоша, који је Вучић с дна друштвеног талога подигао на страначке и државне функције, у министарске и директорске фотеље.
– Србијом владају монструми. Погледајте било кога из власти, почевши од Вучића, па надаље. Ми живимо у хорору људи који нису дорасли не само томе да воде државу с оволиком традицијом и народ с миленијумском културом, него нису заслужили ништа, а управљају нашим животима – каже Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.
Манекени контраеволуције постали су милионери и милијардери, отели су јавну и приватну имовину, уселили су се у туђе виле, возе туђе лимузине, скачу на туђе ћерке, сестре и жене. Најгори примерци напредњачке негативне селекције изронили су из муља, поробили државу и народ, па сад на јави живе онако како нису могли ни да сањају. И све то без отпора опљачканих и понижених жртава.
Страх је ирационална категорија, али опасност од напредњачког зла је реална. Дачић је то добро проценио чим је ушао у коалицију с Вучићем. Знао је да има посла с неуравнотеженим комплексашом, спремним на сваку лаж, превару и насиље да би испунио личне амбиције.
Неки Вучићеви политички и пословни ортаци то су схватили на тежи начин. На њих је недавно указао Борис Тадић. „Није тачно да су Мирослав Мишковић и Милан Беко финансирали Демократску странку. Они су финансијски подржавали Вучића и Српску напредну странку откад је основана. Видели смо како су им се захвалили.
Један је добио два метка у стомак, други је ухапшен“, рекао је Тадић. Нико нормалан неће сузу пустити због Мишковића и Бека, па ни због Тадића. Сажаљење не заслужују ни остали тајкуни и политиканти, који су подржали и подржавају Вучића. Узалуд Богољуб Карић кука као Дамјанов Зеленко на Вучића.
Карић му је платио рекет од, наводно, 40 милиона евра, да би био ослобођен у судском поступку у коме је тужен за пљачку 66 милиона евра, колико је оштетио државу преко „Мобтела“.
Карић је два пута бежао из Србије у време Слободана Милошевића и једном, у октобру 2001, за владавине Зорана Ђинђића. Оба пута је тврдио да му неке државне структуре припремају атентат. Тада се извукао, сад не може. Евопска унија га је ставила на црну листу, нема где да помогне, а овде га Вучић немилосрдно черупа, све с намером да га исцеди до краја.
И Жељко Митровић пролази талачку агонију. Морао је да Вучићу уступи телевизију Пинк, па и самог себе, као незваничног портпарола напредњачког картела. Да би извукао живу главу, Митровић је принуђен да извршава најпрљавије налоге шефа, као што је био онај с објављивањем спота у коме је објављена смртна пресуда Оливеру Ивановићу.
Напросто, у Вучићевој сенци ништа и нико не расте. Тога су свесни и његови најближи сарадници. Владимир Цвијан им је личним трагичним примером показао шта може да задеси свакога ко се супротстави диктатору. Може само да се претпостави ко је и како толико заплашио Цвијанове родитеље да на споменику над гробом напишу само име, без презимена, да се не би сазнало за његову смрт. Да би свог оца Данета поштедела таквих мука, Дијана Хркаловић је покушала да се дискретно извуче из картела. Поступајући у складу с традицијом мафијаша у бекству, набавила је документе на име Ника Рина, с лажним подацима о датуму и месту рођења. Није успела да се извуче. Дала је дукат да уђе у Вучићево крваво коло, сад узалуд нуди два да изађе.
Не иде то тако. Мора да настави с ваљањем у глибу, да сведочи против бившег шефа и љубавника Небојше Стефановића и да се заклиње у вечну оданост свом идолу и Сунцу. И, није једина. Сви у врху картела стрепе над својом судбином, која им зависи од употребне вредности, коју процењује Вучић. Својим страхом, голим животом и свим што имају, челници картела плаћају статус и криминалне и корупционашке комбинације које им је омогућио шеф. Ко год страда у тим обрачунима, није штета.
Ненадокнадиву штету трпи обичан свет. Трпи и ћути, нестаје без гласа. За десет година Вучићеве владавине из Србије је побегло више од 700.000 људи. Прошле године је удвостручена стопа смртности, а тај тренд не јењава. Здравствени систем је у расулу. И најтежи болесници на прегледе чекају месецима, а одласци на операције, скенере и сличне апарате заказују се за две године. У Панчеву један хематолог лечи око 2.200 пацијената из Јужнобанатског округа. Док је хематолог био на годишњем одмору, пацијентима није дозвољен улазак у болницу. Као у морбидном вицу, власт се држи старе девизе – боље спречити, него лечити. У Младеновцу, где има 20.000 жена, ради један гинеколог. Болесни и повређени морају сами да купују лекове, вату, гипс…
У време ванредног стања услед пандемије корона вируса, Вучићеви пословни партнери су зарадили више од 120 милиона евра на набавкама заштитних маски и медицинске опреме. Маске су у Кини куповали по цени од три динара по комаду, а у Србији продавали за по 200 динара. Као што је профитирао на „рату против невидљивог непријатеља“, Вучић већ зарађује и на рату у Украјини. По Вучићевом наређењу, Влада је донела уредбу којом је забранила извоз пшенице.
Пољопривредници су принуђени да пшеницу продају накупцима из врха власти, који ће је за неколико месеци пласирати на страно тржиште. Вучићеви ортаци данас откупљују за 280 евра тону пшенице, која већ сада у иностранству кошта 440 евра, а та цена ће додатно расти. Вучић исти принцип примењује и у трговини дрветом. Јавно предузеће Србијашуме продаје дрво за око 4.500 по метру, а накупци га у Београду продају за по 12.000 динара.
Цена сирове нафте на светском тржишту је, почетком јуна, појефтинила за 10 одсто, али српска влада не дозвољава снижење, него одржава цену горива која је за 25 одсто већа него прошле године у ово време. Напредњачки кадрови су, поступајући по Вучићевим налозима, уништили Електорпривреду Србије, па држава данас увози најскупљу струју у Европи. Србија сваког дана плаћа око 4,5 милиона евра за струју, коју је могла сама да произведе.
Осим тога, ЕПС мора да узме кредит од милијарду евра, како би санирао последице Вучићевих кадровских и пословних авантура. Држава ће бити гарант за тај кредит, што значи да ће и то бити покривено из буџета грађана. Ни ту није крај. Фискални савет је недавно предложио Влади Републике Србије да хитно подигне цену електричне енергије за домаћинства за најмање 20 одсто, а цену гаса за 65 до 70 одсто.
Власт је уништила енергетски систем, а штету ће плаћати грађани. Власт се хвалила успешним преговорима с Русијом, која је пристала да Србији продаје гас по најнижој могућој цени, а сад иста власт тај гас грађанима продаје по 70 одсто већој цени. Вучић је уверен да ће људи који су пристали да ћутке плаћају 200 динара бескорисне кинеске маске, такође без ромора пристати да плаћају скупљу струју и гас, па и дизел за по 400 динара литар.
Основне животне намирнице су, у последњих годину дана, поскупеле 19,3 одсто, а остали прехрамбени производи за 31 одсто, по чему је Србија светски рекордер. Истовремено, Србија је европски шампион по инфлацији. Према званичним подацима, инфлација је у јуну достигла ниво од 12 одсто. Експерти из Народне банке Србије признају да ће се наставити пад вредности динара, до краја године очекују да инфлација буде 14 одсто. Привредници не деле тај оптимизам, већ процењују да ће инфлацица бити изнад 20 одсто.
У таквим околностима, Вучић најављује повећање пензија за 19 одсто. Мизерним пропагандним триком жели да превари најугроженији слој друштва. Чак и кад би се пензије заиста повећале толико, куповна моћ пензионера не би порасла ни за динар. Још су бесмисленије најаве раста плата. Страни инвеститори напуштају Србију, многа предузећа се гасе, чак и приватне апотеке не могу да послују услед ограничења која им је власт наметнула новим Законом о лековима. Такође, многи власници приватних бензинских станица обуставили су рад, а то чека и остале.
Људи не могу да се лече, од плата и пензија не могу да скрпе крај с крајем, на зиму неће моћи да купе огрев или да плате струју. Ипак, трпе. Реагују само групе које су изложене директном удару на егзистенцију, као што је био случај с радницима крагујевачког Фијата. Кад је страна корпорација одлучила да на две године обустави рад фабрике аутомобила, радници су се побунили. Прво су протестовали у Крагујевцу, па у Београду. Блокирали су Газелу, како би повећали уцењивачки капацитет. Успели су.
– Председник је једина релевантна личност, председник је у пуном смислу речи председник, јер је била инаугурација председника. Поштујем ту чињеницу и видећемо да ту нађемо простори и споразумевање и решење – рекао је Саша Ђорђевић, вођа Самосталног синдиката Фијат Крагујевац.
Синдикалци и Вучић су се лако споразумели око поделе туђег новца. Вучић је радницима обећао 790 евра по години радног стажа, иако је законска граница 220 евра. Лако му је да буде галантан кад тај новац узима из буџета свих грађана, а не из буђелара краљице мајке Ангелине или од џепарца престолонаследника Данила, а посебно не од несташног Фахрије, ска сханс. Новац радницима не даје страни инвеститор, власник фабрике. Није за утеху, али Вучић је само наставио да туђим парем подмићује свакога ко му се супротстави. Од пре 15 година, кад је Тадић, такође као велики предизборни адут, довео Фијат у Крагујевац, из буџета Србије уложено је више од милијарду евра у плате око 2.000 радника.
Дакле, пола милиона евра по глави пролетера. Такво аутодеструктивно лудило није могуће нигде, осим у Србији. У том лудилу не учествују само корумпирани политиканти, него и радници, који пристају на мито, иако знају да је тај новац отет неким другим људима. У Србији има 24.000 регистрованих синдиката, а сви су на услузи власти која је раднике претворила у робове. Већину синдиката предводе похлепни примитивци, који тргују радничком муком, а сами робови немају храбрости да дигну главу и глас, а камоли куку и мотику. Уплашени, понављају: „Ћути, може и горе…“ То и раде.
Ћуте празних џепова, главе и срца. У пиву и ракији утапају тугу, која их обузме кад виде да су им родитељи осуђени на лапот, а деца на беду. Дрхте пред напредњачким утеривачима капиларних гласова, пред јавним извршитељима који им гуле кожу с леђа, дрхте и пред својом танком сенком, која их подсећа на могућност да се усправе и боре за себе.
Вучић је цео народ осудио на пасји живот, а још му смета и лајање. Да не би слушао како му на стадиону скандирају „Вучићу, педеру“, ангажовао је опскурне криминалце. Уместо оправдано одсутног Вељка Беливука, Партизанове трибине сад контролише Ђорђе Прелић, а Звездине тзв. Делије Марко Вучковић. Кад се народ спонтано побунио против злостављања у време пандемије, 7. јула 2020, Вучић је употребио сву могућу силу, све полицијске јединице, коњицу и псе, Жандармерију, САЈ, страначке ескадроне и мафијашке гангове. Брутално насиље, којим је пролио крв по београдском асфалту, тиранин је оправдао потребом да се заштити уставни поредак.
Хиљаде младића је пребијено, хапшено и суђено, а нико од режимских злочинаца није одговарао. Ниједан родитељ није тражио правду за своје дете, коме су кости поломили Вучићеви криминалци у полицијским униформама и цивилу. Преко тог злочина, као и у свим осталим случајевима, немо су прешли и лидери опозиционих странака. Уместо да стану у прве редове, успешно су, у Вучићевом интересу, анестезирали отпор и аболирали злочинце. Зашто је тако, објаснио је новинар Срђан Шкоро.
– Морамо да се боримо и да будемо спремни на жртве. Ово не може да се заврши без жртава. То не значи да морамо жртвовати и живот, али морамо бити спремни и на то. Дакле, глава за главу. Страштно је што људи више нису спремни да уђу у битку.На политичкој сцени су већином цикетани, који не желе ништа да ризикују.Погледајте опозиционе политичаре, како они живе. Ко је од њих пострадао у борби против режима? Коме су нешто узели? А, сви се представљају као неке жртве. Није им пријатно кад их Вучић прозива по новинама, али они немају проблеме с парама, пословима, комбинацијама.
Они не могу и не желе да се боре. Промене могу да се десе само неким чудом, и то уличним чудом. Неки проблем, неки небитни инцидент може да изазове ерупцију незадовољства, па да људи крену да дељу и једне и друге, и режимске и опозиционе политичаре за све што су радили за све ове године. Не зна се кад то може да се деси. Људи се плаше, сматрају да је боље да ћуте и чекају да ово прође – каже Шкоро.
Сурова реалност показује колико су ћутање и чекање бољи од борбе за ослобођење. Не постоји породица која није егзистенцијално угрожена, иако не на исти начин. Званична статистика показује да 82 одсто грађана признаје да живи у сиромаштву или у страху од сиромаштва. Десетак одсто припада новоформираној напредњачкој средњој класи.
Они су искористили прилику да згрну богатство, које их је растеретило свакодневних брига, али не и од страха да им на врата не закуца неки Вучићев рођак, кум, пословни партнер или сличан криминалац, па да им отме све што имају. Странка дала, странка узела. Како дошло, тако о’шло. Тог принципа се плаше и најкрупнији напредњачки тајкуни. Имају све што пожеле, али ујутру са зебњом гледају Пинк и листају Информер како би видели да ли их је „шеф“ ставио на листу за одстрел.
Небојша Стефановић то је недавно признао, кад је на једној друштвеној мрежи, као поруку Вучићу, објавио стихове Слобе Станишића: „Не може да се купи, не може да се прода, у срцу се срећа скупи, њено име је слобода.“ Стефановић није једини представник окупационе власти који стрепи хоће ли и колико дуго остати на слободи. То брине и Андреја Вучића, Николу Петровића, Ану Брнабић, Синишу Малог, Зорану Михајловић, Владимира Ђукановића…
Цео народ је у страху. Нормални, озбиљни људи плаше се несрећника опхрваног менталним и осталим болестима, који кмечи и цвили на конференцијама за медије, сваких неколико дана јавно прети самоубиством или атентатом, који су на њега, бар у његовој морбидној машти, извршили албански терористи у Београду и Тирани, муслимански фанатици и британски специјалци из САС-а у Поточарима, водитељ ЦНН-а Лери Кинг ракетом у згради РТС-а, Нико Гајић снајпером у Хртковцима, твитераш ЛукиПуки на интернету…
„Ја сам психопата, манијак, лудак, диктатор, будала, идиот, магарац, дебео сам, мама ми је матора курва, а отац неки Салих Салиху“ – јавно кука Вучић. У многим фамилијама постоји неки такав рођак, болесни сиротан. На славама, венчањима и сахранима таквог рођака склањају од гостију. Стиде га се, не гласају за њега, а камоли да га се плаше.
Страх није осећање, него стање. Србија се у том стању налази предуго и не види се излаз. Но, страх није оправдање. У римском праву постоји институција „преатор доес нот протецт цоwардс“, којом се истиче да „суд не штити кукавице“. По тој дефиницији, која је укључена у сва европска, па и у српско законодавство, страх представља ману воље. У случају претње одузимањем живота, физичке повреде или отмице, страх може бити оправдан, док у свим осталим случајевима страх не умањује одговорност онога ко пристаје на превару, којом трпи сваку врсту штете.
Страх није оправдање за све нормалне људе који пристају на терор напредњачког картела. Ипак, као и свако друго стање, тако је и страх пролазан. Савремена историја Србије пуна је примера таквих промена. Кад је Слободан Милошевић засео на власт, народ је, предвођен опозицијом, пружао жесток отпор. Улични протести су повремено давали резултате и доводили до одређених промена. По правилу, опозиционари су победе грађана претварали у поразе. После десетак година, у народу је настало стање помешаног страха и апатије, слично данашњем.
– Масовно самоубиство, у које добар део овог народа срља, није лако објаснити. И разум и наука овде као да остају немоћни. Нека један пример, који није за поређење, чудестан и тајанствен и необјашњив људима, послужи као слика која говори како на овом свету масовно самоуништење и није нека новост. Постоје, наиме, на северу Европе бића позната под именом – леминзи. То је једна врста глодара, из фамилије волухарица, која веома личи на хрчке.
Сироти мали хрчци из скандинавских земаља, повремено, упућују се на запад, према мору. Њихов стравичан поход прате вукови, лисице и хермелини. Иако их њихови прогонитељи масовно прождиру, мађу њима ипак хара глад и нападају их разне заразе, они јуре безглаво, као у некој чудовишној психози и на свом путу уништавају све, да иза њих не остане ни влат траве. Нека сила их гони напред, све до последњег заврштека. На хиљаде срља смело у смрт, бацају се с високих клисура или се утапају у рекама, прогоњени једни од других и потискивани увек напред од оних који навиру иза њих. Није познато да се иједан леминг заустави, а тек вратио.
Научници кажу да се у мозгу сиротих малих леминга лучи нека супстанца, која их тера на самоуништене. Како их тера? Не зна се. Није ни битно. Битно је да Срби не буду као леминзи – написао је бард српског новинарства Петар Игња у НИН-у крајем 1998. године, резигниран стањем у коме се нашао народ под влашћу црно-црвене коалиције СПС-ЈУЛ-СРС, кад је Александар Вучић први пут дошао на власт.
Две године касније Срби су престали да срљају у масовно самоубиство. Да, неко ће рећи да су само променили начин и џелате. У томе има истине, али за ову тему је важно нагласити да је у септембру 2000. године народ гласао за ослобођење од слобизма, а у октобру на улици одбранио своју изборну вољу.
Сада је пред српским леминзима тежи посао. Од избора до избора, Вучић преварама и насиљем доказује да неће дозволити демократску промену власти. Одлучио се за алтернативна решења. Вучић не намерава да мирно преда власт. То показује бесмисао Дачићеве стратегије, која се заснива на чекању да медвед оде.
Чекање је већ изазвало ненадокнадиве губитке у људству и материјалним средствима. Ко год је могао, побегао је из Србије, опљачкане и понижене. Напредњачки вукови су приграбили сав плен. Народ је стигао до хриди, даље не може. Последњи је час за побуну и одбрану права на голи живот. Што каже Срђан Шкоро, потребна је спремност на жртву, глава за главу. Паровић такође предлаже радикалне методе: „Ми имамо канцер на власти. Канцер се мора решавати радикалним начинима – операцијом, лустрацијом, хапшењем.“ Један глумац је истицао: „И снаге добра морају имати своје војске. Свети Георгије убија аждаху копљем, а не миром. На зло се другачије не може.“
Тога је свестан и Вучић. И он зна да док једном не смркне, милионима неће сванути. А, свитање ће доћи чим се народ ослободи страха и ментално поремећену мечку смести иза решетака.
