Прочитај ми чланак
Прошле недље је СБ ОУН размотрио редовни извештај Валентина Инцка, Високог представника УН за БиХ о ситуацији у Босни и Херцеговини. Као и обично, Инцко је искористио прилику да демонизује руководство Републике Српске у целини и Предсденика Додика лично, оптуживши га за све невоље Босне и Херцеговине у овом тренутку. Укључујући и поплаве које су недавно задесиле земљу.
Виталиј Чуркин, стални представник Русије у СБ ОУН, изјавио је да је Инцко неосновано за све проблеме у Босни и Херцеговини оптужио Републику Српску: “Недавни немири у Босни и Херцеговини изазвани су погоршањем социјално-економске ситуације, међутим, главни разлози су много дубљи и они су садржани у одсуству избалансиране мултиетничке политике на федералном нивоу, на игнорисању законитих права хрватског становништва и неспособности да се реше трвења између главних политичких партија у Босни и Херцеговини”. Руски представник је изјавио да “одбацује једнострани и оштри приступ Високог представника”. Он је такође истакао да не дели драматизам реферата у вези са свеопштим изборима у БиХ предвиђеним за октобар. О томе зашто Инцко шири панику, више у тексту који следи.
Као и увек раније, посебну мржњу Инцко је излио на Председника Републике Српске Милорада Додика због његових наводних нелегалних позива на независност Републике Српске. Без обзира на помаму коју Инцко није ни скривао у свом извештају у СБ (и чак је на све начине демонстрирао), позиција Председника РС Милорада Додика у вези са правом народа у Републици Српској на самоопредељење у потпуности је правно заснована и правно легитимна. Председник М. Додик је 13. фебруара 2014. године истакао: “Најбоља реформа за ту земљу био би мирни разилазак и стварање Херцег-Босне, Републике Српске и Босне као суверених држава. Када се то уради ми можемо створити конфедеративне односе”.[1]
М. Додик је 23. фебруара изјавио: “Кардинално решење за нас у Босни и Херцеговини огледа се у независности Републике Српске”.[2] А 5. априла он је наступио са следеће две изјаве: “Народ Републике Српске има законито право да на референдуму одлучи о својој судбини и Република Српска не жели да се лиши те варијанте”[3]и “Ситуација у БиХ може да се одвија у два правца – унитарна држава или разилазак… Друга опција, разилазак, је нешто за шта се залажемо и ми и Хрвати, премда то они никада неће јавно да признају, јер се бошњаци противе”.[4] Председник Додик је 7. априла изјавио: “Грађани Републике Српске имају законито право да реше питање независности Републике Српске на референдуму”.[5] Могли би навести још примера из наступа Председника Републике Српске[6], а такође и других представника Републике Српске.[7]
Инцко у свом извештају тврди да је позиција М. Додика у супротности са Уставом БиХ и међународним правом. Инцко као доказ те тврдње наводи следеће аргументе: као прво, да саставни делови БиХ немају право на отцепљење и као друго, Оквирни споразум (под којим Инцко и подразумева “међународно право”) такође не предвиђа ентитемима БиХ такво право. Међутим, у ствари позиција Председника Републике Српске Милорада Додика у потпуности је у складу са међународним правом. Ствар је у томе да се одсуство помињања права неког ентитета или аутономне области на излазак из неке заједнице, још не значи и његову забрану. Штавише, у међународном праву (на пример у Конвекцији о сукцесији држава из 1986. године или у Декларацији о принципима међународног права из 1970. године) директно се предвиђа могућност слободног одлучивања народа о својим правима на излазак из састава ове или оне државе, стварање независне државе или присаједињења са другом државом. Главно је да те одлуке буду слободно донете и без мешања извана.
Један од интересантних аспеката разматрања ситуације у Босни и Херцеговини, постао је утицај на њу ситуације у Украјини и на Криму. Председник РС Милорад Додик изјавио је 10. марта да ће “Догађаји на Криму формирати нову праксу у свету и процеси самоопредељења ће постати све легитимнији. Кад-тад ми ћемо организовати тај референдум, али избору тог тренутка мора се прићи на брижљив начин, без политичког волунтаризма и са свешћу о томе ко нам је савезник у том процесу”.[8]
И заиста, догађаји на Криму подстакли су нови замајац међународно-правног развоја схватања права народа на самоопредељење, а такође и – и то је изузетно важно – права народа на присаједињење. Паралеле Крима и Републике Српске су много ближе неголи у било којој другој ситуацији. У оба случаја ради се о положају народа који су били насилно раздељени и чије мишљење не само да није узето у обзир, него чак њихово мишљење није ни тражено. Референдум на Криму је показао да је ефикасно решење тог проблема могуће остварити и мирним средствима.
У вези са тим, интересантно је узгред поменути и то да је 6. марта Президијум БиХ издао саопштење у коме се он обратио учесницима спора у Украјини да се уздрже од примене силе и да одмах приступе политичком дијалогу у циљу регулисања ситуације у интересу мира и регионалне стабилности. Истовремено, само Председништво БиХ није успело да разради јединствену позицију ни по резолуцији о територијалној целовитости Украјине, коју је донела Генерална Скупштина 27. марта, ни по питању могућег придруживања Босне и Херцеговине рестриктивним мерама Европске Уније у вези са последњим догађајима у Украјини.
И још једна занмљива примедба. У свом извештају Инцко је изјавио да руководство Републике Српске и српске политичке партије “покушавају да експлоатишу демонстрације ради учвршћења својих политичких позиција уочи предстојећих избора, у том смислу их покушавајући представити као мотивисане етничким разлозима”.[9] У вези са тим занимљиво је чути речи В. Чуркина, представника Русије у СБ ОУН које се са великом дозом сигурности могу сматрати као одговор на тај пасаж Инцка. Наступајући 15. маја на седници СБ ОУН В. Чуркин је рекао: “Криза у Федерацији представља још један аргумент да се скрати персонал Високог представника, јер би инклузивни унутардржавни дијалог могао решити проблеме земље. Нема потребе да се измишљају вештачки аргументи ради тога да би се у Босни и Херцеговини очувало своје присуство”.[10] Иако дипломатски, али речено више него јасно.
[1]«Вечерњи лист», 13. фебруара 2014. године.
[2]«Дневни лист», 23. фебруара 2014. године.
[3]RTRS, 5. априла 2014. године
[4]«Независне новине», 11. марта 2014. године
[5]«Глас Cрпске», 7. априла 2014. године
[6]«Међународна заједница је уложила много новца у погрешну политичку идеју. Ја не верујем у будућност Босне и Херцеговине» // RTRS, 4. априла 2014. године. «У Босни и Херцеговини нема будућности, и једино перманентно решење представља разилазак» // «Катимерини», 12. фебруара 2014. године. «Босна и Херцеговина — то је илузија…» //«Дер штандард», 1. фебруара 2014. године. «За нас, Србе, постоје три могућа решења: први — то је да остане статус-кво, други — узети назад изгубљене компетенције, а трећи — одлука Републике Српске, која ће довести до проглашења независности» (Председник Републике Српске Милорад Додик, «Блиц», 6. априла 2014. године).
«Наш следећи корак биће почетак дијалога… о реструктуризацију Босне у виду конфедерације, која се састоји из три државе. Уколико се то покаже немогућим, тада ће Република Српска сачувати своје право на проведбу референдума о свом статусу» (Председник РС Милорад Додик, «Ројтер»,1. априла 2014. године). «У овом тренутку ми поштујемо Дејтонски мировни споразум, јер, ми не желимо да кажу да наводно ми подривамо тај документ. Међутим, уколико ситуација постане неподношљива, Република Српска има законито право стицања независности» (Председник РС Милорад Додик, «Голос России», 10. марта 2014. године).
[7]«Савез независних социал-демократа (СНСД) и убудуће ће појачавати право Републици Српској и њеним грађанима на самоопредељење и независност — отворено и јавно» (Члан парламента од СНСД и заменик председника Палате народа Босне и Херцеговине Сташа Кошарац, RTRS, 30. марта 2014. године). «У сваком случају, расуђивање о референдуму, када се ради о Републици Српској, не забрањује се и не раздувава се вештачки с времена на време… Ми имамо право на самоопредељење, уколико пратимо међународне норме» (Премијер Републике Српске Жељка Цвијановић, «Вечерњи лист», 30. марта 2014. године). «Власти у Републици Српској ће бити принуђене да у једностраном поретку прогласе независност» (Подпредседник Републике Српске Емил Влајки, тв-канал BN, 14. марта 2014. године). «Република Српска жели ширу аутономију, чак отцепљење од Босне и Херцеговине, тада када Федерација стреми ка даљој централизацији» (Члан Президијума Босне и Херцеговине Небојша Радмановић, «Вечернње новости», 11. марта 2014. године). «Босна и Херцеговина може и даље опстати само у случају еволуције система» (Министар финансија у Босни и Херцеговини Никола Шпирић, «Вечерњи лист», 5. марта 2014. године).
[8]«Голос России», 10. марта 2014. године
[9]Четердесет пети извештај Високог представника за Босну и Херцеговину // Документ ОУН: S/2014/314 од 5. маја 2014. године.
[10]Види стенограм заседања СБ ОУН од 15. маја 2014. године // Документ ОУН: S/PV.7176 од 15. маја 2014. годаине
(Фонд стратешке културе – Александар Мезјајев)
