Прочитај ми чланак
Поводом превирања и раскола у Демократској странци Србије Данас покреће дебату о политичкој будућности деснице у Србији. Од наших саговорника затражили смо оцену у каквом је стању десни политички спектар, те да ли се он искључиво одређује као „проруски и евроскептични“. Затим, да ли десницу одређује однос према монархији и републици. Коначно, да ли је могуће на десној платформи понудити бирачима и препознатљив економски програм.
– Када говорим о десници, мислим искључиво на просвећену десницу, онај грађански слој који се простире од елитних земљорадника и металских радника до академика, глумаца, универзитетских професора, дакле свакако не на оне који су у стању да баце камен на неистомишљеника, или га ударе пајсером. Мислим на оне са истанчаним осећањем љубави према отаџбини, са свешћу и одговорношћу према сопственој држави, са изграђеним емоционалним ставом према идентитету и према властитом народу.Такви данас у Србији чине убедљиву већину свугде осим у државним институцијама.
Још један од парадокса демократије и још један доказ њене несавршености, каже за Данас Синиша Ковачевић, редитељ и бивши функционер ДСС, одговарајући на питање како види десни политички спектар. Додаје да, ипак, у данашњем историјском тренутку бољи политички систем не постоји.
– А пошто у вашем питању пре препознајем заинтересованост за странке које припадају овом политичком корпусу, бојим се да је њихов значај у овом тренутку готово занемарљив. Дакле, инсистирам на овом делу синтагме „у овом тренутку“. Већ сутра може бити сасвим другачије, у најави су оснивања неких нових странака, редефинисање постојећих и напокон, вероватно коалиционо окупљање и груписање у један политички корпус, додаје Ковачевић.
Упитан да ли се десница у Србији искључиво одређује као проруска и евроскептична, он одговара да се „десница у начелу опредељује односом према заштити националних интереса, властитом народу и држави, властитим грађанима, према верском и културном наслеђу, односу према породици и појединцу, идентитету и осећању слободе, светости својине“.
„Однос према Кини, Русији или Новом Зеланду је ту потпуно ирелевантан, начелно. У овом тренутку, поред емоционалне константе која нас везује за Русе и Русију, постоји још неколико разлога за такав став – економски интерес, могућност извоза у Русију буквално свега што Србија произведе, затим руски енергетски потенцијал од кога ће зависити и Европа, бар у наредна два века. Чињеница је да је тамо преко 80 одсто светских резерви нафте и гаса, преко 90 одсто резерви питке воде, да је Русија демократски уређена држава и на концу, за мене нимало небитан податак што на тлу Србије нема неексплодираних руских касетних бомби и руског осиромашеног уранијума. Идеја о отимању дела територије нити је прокламована у Москви нити је оданде спровођена у дело“, истиче саговорник Данаса.
Додаје да се евроскепса свакако не заснива на односу према европским политичким и културним вредностима на којима смо и ми стварали властити политички и културни модел, не односи се на европске радне и хигијенске навике, на европски однос према индивидуалним слободама, заштити мањина и најнезаштићенијих слојева друштва, не односи се на Гетеа и Манчестер јунајтед, Битлсе и Сартра, Алмодовара и Микеланђела.
„Односи се на улазак у један мега државни апарат са изразитом германском доминацијом, који ће вам прописивати језичке стандарде, начин мишљења и понашања, димензије шаргарепе. Уласком у тог монструма, као и сви мали народи, улазите у комфорну гробницу, одричући се суверенитета и слободе. Уосталом, питајте Мађаре, Грке, Ирце, Словенце, Бугаре… какав је живот у гробу.“
Ковачевић сматра да је битка за монархисте већ изгубљена, али да свакако треба организовати „објективан и правичан референдум у коме ће се монархистима дати у наредних неколико година довољно простора да објасне све компаративне предности друштвено-политичког уређења за које оптирају. Говорим то са позиције убеђеног републиканца, дакле и републиканци могу припадати просвећеној десници“.
Наш саговорник истиче да је само на десној платформи могућ препознатљив економски програм. „Само на десној платформи такав програм је и могућ. Србија мора почети да производи храну, храну, храну, прехрамбене производе, мора продавати џем и воћни сок, месну прерађевину, ракију, одлично упаковано вино и колач. Дакле, одмаћи се од производње и продаје сировина, мора развијати туризам, стварати вишкове из производње… То, наравно, није либерални или бандитски капитализам, концепт страних инвестиција по коме ће немачки или корејски капиталиста, када исплати плате и порезе, профит односити у своју земљу. Једно реторско питање, где иде профит из Меркатора, у Лапово или у Љубљану.
То свакако није снисходљиво улагивање странцу коме стипендирате свако радно место са неколико хиљада евра, а онда страхујете хоће ли фабрику за пар година демонтирати и преселити у јефтинију Молдавију или Јерменију, а вама оставити празну халу да у њој играте фудбал са ортацима из краја или из владе, свеједно… Србија мора производити и децу, јер нас нестаје, и свакако бар на двадесет година забранити продају земље странцима. Ерго, Србија није на продају!“
(Данас.рс)
