Pročitaj mi članakEpilog priče o nestalom srpskom zlatu, na koju je nedavno ukazala guvernerka Jorgovanka Tabaković, danas je zatražio i lider SRS Vojislav Šešelj, ističući da sve afere, pa i ta, moraju biti razrešene i procesuirane.
Шешељ је, на конференцији за новинаре, рекао да СРС има податке да је 4. новембра 2000. године, након „оружаног заузимања Народне банке Југославије“, Млађан Динкић, као гувернер, упутио захтев да се 1.200 килограма злата у златним резервама у Београду прода на светском тржишту.
Шешељ је додао да злато није требало продавати, додајући да ни Југославија у време Слободана Милошевића није продавала злато, као ни комунисти, осим кратко после завршетка рата, те да је злато требало да остане у земљи.
Тај захтев је, тврди, упућен Министарству за спољну трговину СРЈ, а иако је, како каже, Динкић тада упозорен да се оружје и злато налазе на посебном режиму и процедури за извоз и продају.
По налогу потпредседника Владе СРЈ Мирољуба Лабуса, злато је продато на Лондонској берзи, за 12 милиона фунти, рекао је Шешељ.
„Они су два главна криминалца који су опљачкали СРЈ од 2001. до 2006. године, Млађан Динкић и Мирољуб Лабус“, рекао је Шешељ.
Како је навео, захваљујући подзаконским актима о начину трговине златним полугама, „Бор трејдинг“ и Борска банка су избегнути у том ланцу, што је био уобичајен модел трговине златом.
Шешељ тврди и да је Југославија, по подацима које је претходно руководство Народне банке изнело, располагала са 50 тона злата у Београду и Базелу, а да је пре 5. октобра било повећање у девизним резервама од око 100 милиона долара, које је, према његовим речима, кинеска влада Слободану Милошевићу дала без камате и мимо свих кредитних аранзмана, „да вратимо кад будемо могли“.
„ДОСманлијски режим је то затекао, а шта се са тим десило то тек треба истрага да утврди“, рекао је Шешељ.
Како је навео, преко Лабуса и тадашњег шефа кабинета потпредседника владе СРЈ Татјане Динкић, вршен је притисак на запослене у Савезном министарству за спољну трговину.
Према његовим речима, 8. новембра 2000. године је одобрен извоз 1.200 килограма злата на Лондонској берзи, а то је потписала начелница за спољнотрговински систем Љиљана Антонијевић, која је после именована за помоћника министра, што је била награда за пристанак за противзакониту радњу, тврди Шешељ, док су они који су то одбли били смењени.
„Злато је извезено и продато, што је представљало модел за наредне продаје“, рекао је Шесељ и додао да је „интересантно“ да је тих 12 милиона фунти, око 30 милиона немачких марака тада, трансферисано у Евроаксис банку у Москви, која је касније преименована и постала, како тврди „једна од чворишних тачака за прање новца“.
Он је оптужио и бизнисмене Војина Лазаревића и Вука Хамовића да су преко те банке завршавали послове.
„Та банка је уз помоћ тајкуна Војина Лазаревић и Вука Хамовића постала место где су се завршави прљави послови“, рекао је Шешељ и додао да је Динкић велики део девизних резерви пребацио као депозит у ту банку и њима неконтролисано располагао.
Шешељ се на конференцији позивао и на документа до којих је та странка дошла из „других извора“, јер су, тврди, из Нардоне банке Србије и владе СРЈ нестали сви документи о оваквом пословању.
Причу о српском злату покренула је недавно на конференцији посвећеној инфлаторним кретањима гувернер НБС Јоргованка Табаковић, кратком изјавом да из Базела недостаје 46 тона злата и да ће се тиме још дуго бавити надлежни органи.
Касније је у јавности појашњено да је реч о 16,8 тона злата које је после сукцесије припало Србији и Црној Гори.
