Прочитај ми чланак

РАЗОРНА моћ Б92

0

poverenje u nato2_v4big
„Господине Јовановићу, видели смо ову причу да у Ранилугу на Космету постоји иницијатива да Слободан Милошевић добије улицу. Је ли тиме круг затворен? На Косову и Метохији је почела његова политичка каријера, на Космету је последњи рат који је изгубио, је ли ту нека симболика?“

Ово питање, дословце овако изречено, Живадину Јовановићу поставио је новинар Б92 Александар Миладиновић. Разговарали су у емисији вести у коју је Јовановић био позван у уторак 10. марта, заједно са Јеленом Милић, злогласним НАТО лобистом из некаквог Центра за евро-атлантске студије.

Јовановић и Милићева требало је да расправљају о наслеђу Слободана Милошевића. Миладиновић је требало да им буде непристрасни водитељ. Колико је непристрасан био, види се и по малопре цитираном питању, првом које је поставио некадашњем министру спољних послова Јовановићу: „На Космету је последњи рат који је изгубио“, изговори Миладиновић оном разметљивом, површном увереношћу, својственој људима који најчешће немају појма шта причају али их то ипак не спречава да непрестано причају.

Како човек да му одговори на тако срочено питање? На коју од занемарених чињеница пре да му укаже? Да ли на то колико је НАТО био јачи од Србије, те да Србија у том рату није ни могла да победи, већ само да избегне потпуни пораз – што је на крају крајева и успела? Да ли на то колико је самом НАТО-у било стало да нападне Србију по сваку цену, што његови челници чак и не крију превише? Да ли на беспримерне лажи о наводним српским злочинима које је НАТО, углас са западним гласилима, користио не би ли пронашао некакво оправдање за агресију? Да ли на то да у ранијим ратним окршајима на простору распале Југославије, Милошевић односно Србија јесу били посредно умешани, али ипак нису непосредно учествовали у њима, па самим тим рат на Косову није „последњи“ већ и једини који је Милошевић „изгубио“?

То је та разорна моћ телевизије као што је Б92. Само једним питањем, или тачније, једном полуреченицом о „последњем изгубљеном рату“, водитељ је у стању да на самом почетку разговора погази безбројне чињенице. На такву дрскост саговорник напросто нема ни довољно времена да одговори прописно!

Како је започео, Миладиновић је и наставио. Ово му је, примера ради, било друго питање Јовановићу: „Да ли се Србија ослободила имиџа Слободана Милошевића који су власти, које су дошле после двехиљадите, дуго покушавале да исправе? Јесу ли успеле да промене имиџ Милошевићеве Србије, који није био позитиван у свету?“ Када је затим Живадин Јовановић подсетио на то да за огроман број злочина над Србима још нико није одговарао, Миладиновић га је брзо прекинуо „аргументацијом“ достојном Џемија Шеја: „Али, управо се најављује и формирање неких судова који ће се бавити злочинима на Косову…“

А врхунац водитељског безобразлука уследио је у овом питању:

„Само морам вратити господина Јовановића на један моменат који је такође врло битан, а то су политичка убиства у самој Србији, у Београду, која смо гледали деведесетих. Је ли то такође наслеђе Милошевићевог режима? У једном тренутку постојала је незванична информација у јавности да је сам Милошевић наручивао нека убиства која су се дешавала.“

Ето, тако се држао наводно „објективни“ водитељ. Да бисте стекли потпуну слику о разговору, који је трајао око 11 минута, додајте на све то уобичајено дрску и клеветнички настројену Јелену Милић. Сасвим очекивано и потпуно у складу са свим њеним досадашњим јавним наступима, понављала је безочне лажи попут оне о „агресији на Хрватску и Босну“ коју је Милошевић „сулудо финансирао“.

Све у свему, то није био разговор. То је била замка, у коју су Б92 и Јелена Милић овог пута упецали Живадина Јовановића. А такве замке могу да буду избегнуте једино – одбијањем самог позива у емисију.

(Фонд стратешке културе – Миодраг Зарковић)