Прочитај ми чланакУ мноштву елемената комплетне шизофреније која је настала, у којој су једни издајници, а други лопови, а нађе се простора и за давање епитета онима који их подржавају, вриједи указати на најмање двије ствари.
Прво, толиким давањем на значају митингу опозиције, власт ју је, свјесно или не, ојачала. Друга ствар тиче се оптужби за издају. Aко било ко из опозиције, са било којим странцем, припрема рушење Републике Српске, односно њеног уставно-правног поретка, онда он чини озбиљно кривично дело.
Посљедњи озбиљан грађански протест у Бања Луци који су званично организовале политичке партије одржан је 23. марта 2004. године. Тадашњи опозиционари Милорад Додик, Марко Павић и Петар Ђокић најављивали су да ће на Трг Крајине извести између 30.000 и 50.000 људи. Било их је много мање, али сасвим довољно да вијест о протесту одјекне регионом. Учесници митинга симболично су испред зграде Народне скупштине оставили дрвени чекић, код зграде Владе поставили су столицу за љуљање са натписом „Љуљајте се до избора“, а пред Банским двором, где је тада био кабинет предсједника, поставили су гласачку кутију. Јер, између осталог, Додик, Павић и Ђокић затражили су тада и расписивање пријевремених избора.
Протести су озбиљно уздрмали власт СДС-а и ПДП-а. Истина, Додик није добио изборе, али је годину и по дана касније добио — Младена Иванића. ПДП је окренуо леђа Влади Пере Букејловића, приклонио се СНСД-у и Милорад Додик је, двије године након протеста, постао премијер. Без избора. На Иванићевим крилима, у октобру исте године на општим изборима раставио је, одлукама Педија Ешдауна десетковани СДС, и ударио темеље за десет узастопних година готово апсолутне владавине.
Када је покренула причу о великом протесту у Бања Луци ове године, опозиција у Републици Српској на уму је морала да има и ове факте. Симболично, баш 23. марта, под кишобранима су банули пред Палату Републике и подсјетили Додика на све што није испунио, а обећао је када је он водио протесте против власти. Симболика им неће бити довољна за преузимање власти, али може да послужи. И уплаши власт. Околности у односу на оне прије 12 година, данас су битно другачије. Једино што је потпуно исто јесте тежак животни стандард већине становништва, али и то је релативна категорија јер је данас властима много лакше да убиједе грађане да живе добро него што је то било могуће урадити 2004. године. Све остало је на страни власти. Нема Педија Ешдауна, а ни Савез за промјене тренутно нема свог Иванића у редовима владајућих, мада је Младен Босић покушао да га пронађе када је послије избора нудио лидеру Социјалистичке партије Петру Ђокићу мандат за састав нове владе.
Милораду Додику може да се замјери много тога, али нико не може да оспори да је ријеч о најозбиљнијој политичкој личности са ове стране Дрине коју није лако скинути с власти, било изборима, било неком врстом преврата, што је ових дана поменуто као могућност. У времену настајања овог текста није било сасвим сигурно колико ће скупова бити одржано 14. маја, али шта год да се деси, остаће нека неразјашњена питања.
Прво је: да ли су опозицији у овом моменту били потребни протести?
Уз већ поменуту симболику, званичници Савеза за промјене листом су убијеђени да би масовно окупљање грађана који би изразили незадовољство актуелном влашћу, био почетак краја Милорада Додика, што је, сасвим логично, довољно за протест. Aко пак елиминишемо политичку острашћеност и одбацимо могућност да су у опозициони протест умијешане тајне службе, странци и непријатељи Српске, протест сам по себи, неће им донијети ништа. Јер од једнодневне галаме ниједна власт није пала.
„Протест није усмјерен на рушење институција Републике Српске, већ оних који су узурпирали институције Републике Српске да би остварили нешто у личну корист или корист оних који су блиски њима“, поручио је Босић најављујући скуп СЗП-а.
A онда је почела канонада. Дан касније, СНСД је најавио властити митинг, почела је рашомонијада са дозволама за скупове, у све је уплетена Народна и универзитетска библиотека, десио се Лука Петровић, а сам Додик је опозиционарима веома високо поставио летвицу, рекавши да ће поднијети оставку, ако СЗП скупи 40.000 људи. И није могло без странаца.
„Наше службе говоре о томе да је тај протест који они организују координиран од једног страног центра, за који ми знамо, и који је одржао састанак с њима на Палама, и тачно знамо двојицу људи странаца који су ту били и знамо да се радно то води као митинг ‘посљедња шанса'“, рекао је Додик, а пар дана касније је објаснио да су у питању Британци, али и да су у организацију митинга умијешани и Турци, те Бакир Изетбеговић лично.
У мноштву елемената комплетне шизофреније која је настала, у којој су једни издајници, а други лопови, а нађе се простора и за давање епитета онима који их подржавају, вриједи указати на најмање двије ствари. Прво, толиким давањем на значају митингу опозиције, власт ју је, свјесно или не, ојачала. О Додикових 40.000 људи, у опозицији никада нису ни размишљали. Док се није закувало, били су изузетно задовољни са 10.000, али након што су Петровић и Додик изјавили то што су изјавили, опозиционари сада неће бити задовољни без најмање 15.000 људи на свом скупу. Да су у СНСД-у само ћутали и посматрали, ефекат би био потпуно другачији.
Друга ствар тиче се оптужби за издају. Aко било ко из опозиције, са било којим странцем, припрема рушење Републике Српске, односно њеног уставно-правног поретка, онда он чини озбиљно кривично дело, за које се, по Кривичном закону Републике Српске, може добити и до 15 година затвора. Стога би предсједник Републике, ако већ посједује одређене информације, о њима хитно морао да информише надлежне органе како би они који припремају напад на уставно уређење Српске или желе да је доведу у положај потчињености или зависности, били процесуирани. У супротном, ако све служи само ради подизања тензија и флековања опозиционара, постоји реална могућност да, када Српска стварно буде у опасности, Додику више нико не вјерује.
С обзиром на то да обје стране не намјеравају да одустану, најважнији испит за Републику Српску у дану протеста могао би да буде снага њеног МУП-а. Обезбјеђивање два протестна скупа који су на километар и кусур удаљени један од другог много је озбиљнији изазов за полицију него што је то било обезбјеђење отварања џамије Ферхадије. Ове скупове биће много теже контролисати јер ни организатори не чине ништа да предуприједе евентуално насиље, већ, напротив, константно дижу тензије и пакују нове оптужбе.
A међу тим оптужбама нашла се и она на рачун СНСД-а да ће на свој митинг „довести фашисте“ из аустријске Слободарске партије (ФПÖ). У букету паушалних и непровјерених оптужби, ова је можда и најбаналнија. Иако се о природи сарадње СНСД-а и странке Хајнца Кристијана Штрахеа да расправљати, називати ФПÖ фашистичком партијом је помало претенциозно, али не и неочекивано, јер тај проблем са перцепцијом имају готово све европске десничарске конзервативне партије. Да СНСД-у анатема која краси ФПÖ ипак није небитна, свједоче и незваничне информације да су делегацију те странке која им је гостовала на посљедњем страначком сабору, држали ван објектива камера и фото-апарата.
И овде су се околности у међувремену промјениле, јер је кандидат те странке за предсједника Aустрије убједљиво побиједио у првом кругу, и то базирајући кампању на класичним популистичким паролама које се, између осталог, тичу и ширења страха од ислама. Када се то сагледа, није нелогично да СНСД, као начелно партија левице, сарађује са окорјелим десничарима. Зли језици, склони нападима на СНСД, међутим, када не би били површни, могли би да пронађу податак да је бивши лидер ФПÖ, покојни Јерг Хајдер, док је владао Клагенфуртом, оставио минус од двадесет пет милијарди евра. Имајући у виду да је борба против пљачке јавног новца једна од основних премиса опозиционог протеста, паралела је сасвим јасна. Aли површност на нашој политичкој сцени, ипак, тешко ће бити искоријењена, а треба се надати да ће бити привремено елиминисана бар на протестима, и то оба, јер сваки, чак и најмањи промашај у организацији и обезбјеђењу, могао би довести до хаоса.
