Прочитај ми чланак
И док смо већ навикли да „прозападна елита” отвара кишобране у Београду сваки пут када пада киша у Бриселу и Вашингтону, нисмо још упознали проруску елиту која се облачи знатно топлије када у Москви почне права зима
Када год неко почне причу о западним абонентима у Србији, потписник овог текста се присети посете централи медијске империје Слободна Европа која се догодила у јесен 2002. године у Прагу. Док су нам љубазни домаћини забринуто објашњавали да се гасе сервиси за источноевропске државе када се у Вашингтону процени да је земља у довољној мери демократизована, али да ће наши грађани имати ту част да прате програме Слободне Европе све док траје косовска криза, на дну хола појавила се група једнолично обучених људи, оријенталног изгледа и збуњеног понашања. На полушаљиво питање неког од присутних гостију из Србије из којег су сервиса ови људи који корачају ка нама, домаћини су одговорили сасвим озбиљно – из новог сервиса, ирачког. Неколико месеци касније, почео је напад на Ирак, који се изгледа још није довољно демократизовао јер се на сајту Слободне Европе и даље, 13 година касније, на информативном менију налази ирачки сервис, као што се налази и девет програма на руском језику јер је, можда, Русима демократија девет пута потребнија него Ирачанима. Или нама.
Десетак новинара који су сви изгледали као млађи рођаци Садама Хусеина, незадовољни што их је ирачки лидер избацио из тестамента, нису наравно никакав велики аргумент, они су само једна слика, једна порука, која за неколико секунди гледања објасни више него неколико озбиљних социолошких студија о богатим „интелектуалним мисионарима” у сиромашној земљи.
Поменута посета Прагу била је само једна тачка у мору семинара, радионица, програма који су крајем прошлог и почетком овог века организовани за политичаре, невладине активисте, новинаре и остале забринуте интелектуалце из Србије са племенитом намером да се објасни да је лепше живети у богатству него у сиромаштву, као и да је хуманије поштовати људска права дочим није демократски ако се иста не поштују. Али читава гомила тих заслађених, таутолошких парола некако се при крају семинара утопи у причи да су државе, национални интереси, а посебно границе, некакав реликт прошлости и да је спас у великом отвореном друштву. Које додуше треба неко да заштити од светских тирана, лудака и осталих заговорника затвореног друштва. Рецимо, НАТО.
Неколико година после демократских промена у Србији, западне демократије су некако неосетно престале да финансирају невладине организације јер је читав корпус цивилног друштва постао дискретан подизвођач бројних државних пројеката, трибина, едукативних радионица. Од припадника власти се могло чути да је ту било доста корисних пројеката, али и оних радионица које су, испод фраза о цивилном друштву, заправо криле само потребу да се буџет Србије ослободи вишка новца. Ако око корисности тих пројеката постоје супротна размишљања унутар власти, око транспарентности финансирања постоји сушто јединство – нико није успео да сазна, сабере колико је то новца државних обвезника отишло на пројекте невладиних организација протеклих година.
Циници ће рећи да бројни првоборци НВО дивизије имају заиста добре аргументе да се ватрено боре за своје ставове јер заправо од деведесетих година до данас они и живели у великом западном сну, некој чудној мешавини отвореног друштва и затворених финансијских конструкција. Лидер који би сваком грађанину Србије могао да обезбеди такав статус, могао би да влада барем као Мило Ђукановић, али без помоћи трговаца производима који штете здрављу. Али, то не бива у Србији.
Тај велики неспоразум између елита и обичних људи у Србији заснива се једној неописивој трагикомедији забуне – једна класа живи знатно боље него што по својим способностима заслужује и поручује остатку Србије, који живи горе него што заслужује, да се стрпи коју деценију па ће и онда сви заједно живети тај сан.
Социолог Слободан Антонић први је употребио термин фасадна демократија, али је тај израз ускоро постао политичка дијагноза за друштво у ком грађани излазе на изборе у вери да ће њихов глас можда нешто значити, али се некако испоставља да глас амбасадора или неког непристојног богатог човека који чешће финансира партије од својих радника вреди више од читаве Шумадије. Тако су се у Србији мењале власти, али на неким кључним местима у друштву остајали кадрови јер би се наљутили Американци, Сорош или остали пријатељи демократије.
Али, ако смо већ навикли да „прозападна елита” отвара кишобране у Београду сваки пут када пада киша у Бриселу и Вашингтону, нисмо још упознали проруску елиту која се облачи знатно топлије када у Москви почне права зима. О ангажованој западној елити у Србији смо већ сазнали доста, ако не од овдашњих независних медија, онда од Викиликса или од самих америчких донатора, који имају тај настрани обичај да сваке године објаве коме су помогли и с колико долара. Али о проруској елити у Србији не знамо ништа. Можда зато што је има знатно мање, можда зато што није на државном буџету или, још једноставније, можда зато што се њена залагања не косе са оним што већина грађана осећа.
Русија није бомбардовала. Није уводила санкције, није признала Косово. И није инсталирала клептократску елиту од чијег приватизационог учинка не може да се опорави данашња Србија. Зато би и повлачење било какве симетрије Запада и Истока, у духу никада непрежаљеног Маршала, деловало као обична медијска провокација, али би свака озбиљна држава ипак покушала да направи неки елементарни ред. У Србији ће знатан део елите с лакоћом опростити Влади Србије уступке око Косова, ако не буде уводила санкције Русије. Читава армија јавних личности с правом говори да су наше владе понашају сервилно према западним силама, али исти људи сматрају да је сасвим нормално да Русија прекине пројекат „Јужни ток” а да о томе званичници Србије, једине европске земље која није улазила у организовану хајку против Русије, нису ни неформално обавештени.
Није јасно да ли је у актуелном русофилству у Србији јача љубав према мајци Русији или Владимиру Владимировичу или, можда, мржња према западним демократорима, али је сасвим извесно да се то рачуна као нека линија очувања националног достојанства, земље која је кроз историју своју децу слала на школовање на Запад, али је од Русије увек очекивала заштиту. Али, читава прича могла би само да помогне српском друштву, барем оном који није већ удављено у корупцији, да установи иста правила за све. Звучи сувише банално, али у томе је главна предност демократије, јер без прецизног одговора на то ко финансира партије, медије, невладине организације никада нећемо постати уређено друштво.
(Политика – Батић Бачевић)
