Прочитај ми чланак
(Дмитриј Седов)
Једном приликом на неком пријему у Лондону, случајно сам поразговарао са америчким дипломатом који тамо ради. У потпуно несадржајном разговору какав је једино и могућ са америчким дипломатама, поменуо сам да ми се допада Чехословачка.
Американац се замислио, намрштио чело, а потом узвикнуо:
– Чехословачка! Знам, знам, то је негде у центру Европе!
И на томе хвала. Не влада тако блиставо политичком географијом сваки запослени у Стејт Департменту. Као ни са новијом историјом. Због тога за мене није било никакво изненађење што Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, сматра да је Трећи Украјински фронт који је ослободио Београд, представљао део оружаних снага Републике Украјине и очигледно сматра да су прве линије тог фронта ушле у град са плаво-жутим заставама. Због тога је он и тражио од Срба да у Београд на празник ослобођења не позову Путина, него некога из Украјине. Господина Кирбија не треба сматрати будалетином. Иако, руку на срце, у америчкој политици одавно нема ни паметних службеника. Паметном је једноставније да се обеси. Такви службеници као што је Кирби су жртве система, такви који не оптерећују свој мозак знањима и који немају појма да човек може имати и савест. Потпуно су узалудни покушаји да се такви ослободе од те болести. У Америци је већ одавно уведена сорта правогазећих бикова (bisonussapiens), који су уобразили да је читав свет – огромна прерија, а они, газде прерије. Једноставно се треба помирити са њиховим постојањем, тим пре што је Србија одлучила да постане део америчке прерије. Али за омладину која има тежњу за стицањем знања, можемо изложити другу варијанту историје која је документована.
Украјински националисти су се заиста и појавили у Југославији 1945. године. Била је то казнена СС дивизија “Галичина” која се већ добро расула још на совјетском фронту. Кажњеници су се као војници показали бескорисним и приликом првих сукоба бежали су у редове совјетске армије.
Након тога је Хајнрих Химлер, њихов директни начелник, наредио да се “хероји Украјине” искористе у Пољској, Словачкој и Југославији ради гушења партизанских покрета. Када је у питању пљачка сељака, “Галичина” је ту имала много више успеха, али чим би им се приближили герилци, поново је наступала срамна бежанија. Треба рећи да су “хероји Украјине” у овим земљама отказивали наредбе, што је излуђивало њихове начелнике у Берлину. Тако је вероватно одредила природа: убице и силоватељи не блистају храброшћу. Због тога ако господин Кирби сматра да је српско становништво са одушевљењем дочекало казнену дивизију “Галичина”, онда је он помало у заблуди. Ствар се лоше завршила по дивизију. Она се разбежала по разним странама и оно што је типично, када би се дочепали територије која је под контролом англо-америчке војске, они су се представљали као Пољаци. Могло би се поставити питање мистер Кирбију: због чега се то догађало? Међутим, не вреди питати, ионако ће добити двојку. Боље да сами објаснимо. Плашили су се освете због почињених злочина па су због тога скривали своје учешће у “Галичини”, која је потом била осуђена од стране међународног трибунала у Нинбергу. Мистер Кирбију се може појаснити да је то такав трибунал који је осудио један део убица који су оперисали у Европи, а други део убица – који су уништили Хирошиму и Нагасаки – унапредио је у чин главних хуманиста човечанства.
Али најсмешније од свега је агитација Срба од стране америчког амбасадора, да стану на страну САД у необјављеном рату са Русијом. Наводно, ми се данас налазимо скоро у ратном стању и ви приђите нама. Ратоваћемо заједно против Руса.
Заиста је потребно бизонско поимање света да би се од српског народа тражила овако тупава сервилност. Мистер Кирби би за почетак требало да како-тако схвати због чега малобројни ополченци у Новорусији терају као зечеве читаву армију националиста Републике Украјине и стављају је пред капитулацију. Ако би у његовом мозгу засветлео макар малени зрачак поимања свега што се догађа, онда би можда он успео да схвати сав идиотизам својих захтева према Србима. А уједно – сазнао би да су Руси и Срби – једнокрвни народи.
Но, тешко је очекивати тако судбоносан напредак. Та сорта уопште није одгајена ради схватања света у свој његовој сложености. Таквих као он је тма и тмуша. Где год да се окренеш, свуда траву живота газе безбројни “правогазећи Кирбији” код којих су од људских органа остале још само гениталије, а и оне су у стању да производе само сличне себи.
