Предсједавајући Војног комитета НАТО пакта, чешки генерал Петр Павел на конференцији одржаној прошле суботе у Сплиту, окарактерисао је Србију и Републику Српску као озбиљну пријетњу за мир на Балкану. Генерал Павел такође није пропустио прилику да поткачи и Русију, изједначивши њену активност на Балкану са опасношћу од исламског тероризма: “Опасност од сукоба на Балкану и даље је јако велика. Ситуација у овом региону је далеко од стабилне. Балкану данас прети исламски тероризам, али и опасни руски утицај“.

На сплитском састанку присуствовали су поред званичника НАТО земаља и представници Црне Горе. Прије нешто више од двије године, баш на да када су украјински фашисти спаљивали људе у Одеси, у Вашингтону црногорска министарка одбране сусрела се са тадашњим америчким секретаром за одбрану, Чаком Хејгелом.Истог дана Хејгел је упозорио државе чланице НАТО пакта, да због руске пријетње морају повећати расходе за одбрану, читај за куповину америчке војне опреме.

Вриједност извоза америчког наоружања и војне опреме у 2014. у поређењу са 2000. годином је удвостручена. Русија и Француска посматраном периоду остале су практично на истом нивоу, док су благи раст извоза оствариле Њемачка и Велика Британије. Укупна вриједност америчког извоза ратне опреме троструко је већа од извоза војне индустрије осталих 26 чланица НАТО-а заједно.

Углавном приватизована америчка војна индстрија годишње приходује што од извоза, што од поруџбина властитих оружаних снага, стотине милијарди долара. То на другој страни приморава ривале Америке и њених савезника да оружје набављају у Русији и Кини, што покреће зачарани круг. Стотине милијарди које би могле ријешити већину проблема данашњег свијета баци се сваке године на трку у наоружавању, погубни процес кога провоцирају САД, односно већински акционари њиховог војно-индустријског комплекса.

Пласман америчког норужања представља један од главних покретача ширења НАТО пакта. Ратови и регионални сукоби неријетко се јављају као претеча распоређивња војних ефектива НАТО пакта у некој области. Сјетимо се распада бивше Југосалвије и трагичних догађаја су крајем прошлог вијека тај распад пратили. Без мијешања САД-а и Запада, балканских ратова, разарања и страдања десетина хиљада вјероватно не би било у обиму који су се догодили.

Кренимо редом, почетком 1992. Амерички амбасадор Ворен Цимернан наговорио је Алију Изетбеговића да повуче потпис са Лисабонског документа – неколико мјесеци касније почиње рат у БиХ. Почетком 1993. Биљана Плавшић, како су послијератни догађали покзали амерички тројански коњ унутар ратног руковордства Републике Српске, одиграла је кључну одлуку да Скупштина РС поништи потпис Радована Караџића на Атинској мировној конференцији – рат у Босни потрајао је још двије и по године. Никада до краја није разјашњена посјета бившег америчког предсједника Џимија Картера и његов сусрет са Радованом Караџићем, као и у коликој је то мјери утицало на смањивање спремности руководства Републике Српске на постизање компромиса. Коначно рат је окончан у моменту, када су се САД напокон одлучиле да представнике зараћених народа окупе у војној бази у Дејтону.

Посљедице крвававих грађанских ратова на територији бивше Југославије мјере се десетинама хиљада погинулих и материјаним разарињима од неколико стотина милијарди долара. Након ратова на Балкан долази НАТО, прво са војним снагама и базама, а потом и формалним укључивањем већине држава региона Балкана у њихове структуре. Случајност? До сада постинутим, апетити НАТО пакта изгледа нијесу задовољени, па стремљења да се након усисавања Црне Горе обруше на Репубилку Српску и Србију, се не скривају.

Тамо, гдје као на Балкану не могу посвађати сусједне државе и народе, Американци измишљају спољне пријетње. У Европи су измислили руску, на Блиском Истоку иранску, Далеком Истоку сјеверно-корејску, а понекад овим имагинарним пријетњама по мир, покушавају дати и глобалне оквире. У земљама Прибалтика и Пољској НАТО имагинарну руску пријетњу корисити као изговор појачавња свог војног присуства.

Само на територији Њемачке, САД су задржале до данашњег дана 38 војних објеката, 84 у Јапану, 3 у Италији. Широм свијета налази се више стотина америчких војних објеката, укључујући и базу Бондстил на Косову и Метохији. Америчка војска посједује двоструко више носача авиона него остатак свијета заједно. Колико овакво масивно, планетарно војно присуство доприноси стабилности и миру у свијету, а колико служи као средство притиска на друге земље, генератор нестабилности и основа војних агресија и освајачких ратова, најбоље показују војне интервенције које су последњих неколико деценија САД извеле на свим дјеловима земљине кугле, углавном без одоборења СБ УН.

Да Американци могуће спремају нови пожар у региону Балкана војни стручњаци упозоравају већ неколико мјесеци. Још прошле године, САД су Хрватској уступили половне борбене хеликоптере Кајова и продале ракете земља – земља. Овдје се само привидно ради о поклону, јер скупо одржавање поменутих хеликоптера кроз релативно кратко вријеме, превазићиће њихову вриједност. Умјесто расходовања Американци су се одлучили да хеликоптере дислоцирају на Балкан и употријебе их као средство притиска у првом реду на Републику Српску, а потом и на Србију.

На недавним трибинама Уније за неутралност Црне Горе, о могућим манипулацијима фактором исламског тероризма на Балкану од стране САД-а, говорио је проф. др. Митар Ковач, генерал у пензији и професор Војне акдемије у Београду. Корак даље отишао је генерал Момир Стојановић, бивши шеф ВБА и функционер владајуће Српске напредне странке, који је опаске генерала Павела прокоментарисао следећим ријечима: “Дакле, ниједан аргумент за изјаву какву је дао Павел не стоји. Али је очигледно да је због чвршћег става Руске Федерације када је у питању рјешавање проблема на балканском полуострву присутна нервоза у САД и НАТО-у. Не би ме изненадило да у циљу спречавања руског утицаја Американци по испробаном рецепту изазивања криза дестабилизују регион. Не би ме изненадило да, желећи да се ствари на Балкану искомпликују, САД у перспективи прибегну неким методама специјалног рата, попут оних када су сами изазивали кризе на простору Балкана, као што је био случај Рачак или Маркале. Лицемерни су разлози да НАТО жели да заштити своје чланице, јер БиХ, Македонија и Косово, које су признали, нису у НАТО. “

Преко 70% своје државне границе Црна Гора дијели са Србијом и Републиком Српском, земљама које је предсједник Војног комитета НАТО окарактерисао за навјећи изазов миру и стабилности Балкана, стављајући их у исту раван са исламским тероризмом. Евентуално приступање НАТО пакту дало би институционални оквир за изградњу америчких војних база и трајно размјештање других борбених ефектива НАТО пакта на територији Црне Горе. Увала Валданоса је један од таквих локалитета и његова туристичка валоризација изостаје, јер је ова локација неформално капарисанa од стране НАТО морнарице. Ако Њемачка и Јапан, најмоћније свјетске економије дан данас не могу да се ослободе од америчких војних база, не треба имати илузија да би то у стању била малена Црна Гора.

Данашњем свијету војни савез типа НАТО-а је непотребан, још мање такав савез треба Европи, а понајмање чини се Црној Гори. 

Извор: in4s.net

Ознаке: НАТО, Црна Гора